Američka elita počinje da uviđa da su promene neizbežne, i da im je bolje da oni pokrenu revoluciju odozgo, nego da čekaju da američki građani to urade sami

Vruć, sparan dan, olakšan naletima blagog povetarca. Dim i suzavac kovitlaju se lagano napred-nazad, viseći u gustom, sluzavom vazduhu, dok zraci zaslepljujućeg sunca rasecaju dim u oštrim uglovima. Počinje masovni protest. Omladina se domunđava, ljudi se kreću besciljno. Još uvek se nije konkretizovala svrha, ali tenzija dolazećeg sukoba oseća se u vazduhu ništa manje od dima. Stvar je očigledna – danas će biti nasilja.

Ne, ovo nije Amerika. To je turbulentna raskrsnica između isturene naseobine radikalnih Jevreja Bejt El u Zapadnoj Obali i palestinskog grada Ramale. Između dve strane nalazi se izraelska vojska, koja spremno čeka da sukobi otpočnu. Opisana scena dogodila se davno, tokom Druge palestinske intifade, u vremenu na ivici ratnog sukoba. Bio sam prisutan na licu mesta, sa zadatkom da u ime EU posmatram ovu i druge slične konfrontacije.

Kao i obično, krenuo sam ka začelju uskomešane rulje, jer samo odatle je moguće shvatiti šta se događa. Posmatrate tihu organizaciju na delu. Mladići glatko i neupadljivo postavljaju gomile kamenica koje će kasnije (krajnje neefikasno) biti bacane na vojnike koji stoje tik van njihovog domašaja. Zatim se organizatori protesta gube – nestaju.

Znam šta će se uskoro dogoditi. Upravo sam video dvojicu snajperista (u ovom slučaju Palestinaca) kako se došunjavaju na pozicije, dobrano pozadi, skriveni na bregu koji se uzdiže iznad raskrsnice. Tužan prizor. Omladina koja se ispred mene okuplja nije opasna, to su generalno pristojni, iskreni mladi ljudi, ozlojeđeni širenjem doseljeničke okupacije i napaljeni „animatorima“ podmetnutim u gomilu kako bi usijali emocije. To nisu loši mladi ljudi.

Tužan sam jer će neki od njih, znam to, uskoro biti mrtvi, a njihove porodice će večeras oplakivati smrt svog deteta. Ali oni su topovsko meso, nedužno topovsko meso, a ovo je rat. Pri vrhuncu konfrontacija, snajperisti stupaju u akciju. Svega par metaka, ali to je dovoljno – koriste prigušivače. Izraelski vojnici, za razliku od mene, ne mogu da procene izvor paljbe. Nekolicina palestinskih omladinaca gine, a raspoloženje dolazi do tačke usijanja. Cilj ostvaren.

TIHA ORGANIZACIJA
Zašto pišem o ovim dvadeset godina starim događanjima? Zato što dobro poznajem obrasce. Viđao sam ih često. To je naširoko korišćen priručnik. A slične prizore viđam po video klipovima koji se povodom aktuelnih protesta u Americi pojavljuju po društvenim mrežama.

Najupadljivije su sveprisutne palete cigli koje se misteriozno pojavljuju u pozadini velikog broja snimaka protesta (evo jednog tipičnog primera ovde). Ko ih postavlja? Ko plaća? Američki analitičar Majkl Snajder takođe je primetio „složenu mrežu biciklista-izviđača koji se kreću ispred demonstranata u različitim pravcima, osmatrajući gde je policija kako bi mogli da navode grupe iz veće mase… tamo gde misle da policajaca neće biti“.

On takođe primećuje očekivano podizanje novčane pomoći (povodom koronavirusa, prim. prev.), pripremanje medicinskih timova spremnih da tretiraju ranjenike, kao i skrivena skladišta zapaljivih materija (zgodnih za paljenje vozila organa reda), unapred pozicionirana na mestima gde će se demonstracije kasnije održati. Sve ovo, sa simultanim protestima u preko 380 američkih gradova – prema mom iskustvu – ukazuje na mnogo veću, tihu, pozadinsku organizaciju. A iza „organizacije“, pokretači svega ovoga nalaze se daleko: možda čak i hiljadama kilometara daleko. Tu negde biće i finansijer.

Međutim, u Americi mnogi komentarišu kako ne vide vođe i da su protesti amorfni. Nije neobično što nema rukovodstva – ono se jedino pojavljuje ako postoje težnja i plan za pregovore, u suprotnom glavne aktere treba zaštititi od hapšenja. Najupadljiviji znak pozadinske organizacije jeste to što jedan dan sve dolazi do tačke usijanja, a drugog dana je potpuna tišina – kao da je neko pritisnuo dugme. Često i jeste.

Naravno, ubedljiva većina demonstranata u SAD prošle nedelje bili su i jesu pristojni, iskreni Amerikanci, uvređeni ubistvom Džordža Flojda i kontinuiranim društvenim i institucionalnim rasizmom. Da li je onda ovo bila operacija Antife i anarhista, kako Bela kuća zaključuje? Sumnjam da je to istina išta više nego što su oni palestinski klinci kod Bejt Ela predstavljali bilo šta drugo do topovsko meso u jednoj predstavi. Jednostavno ne znamo šta je iza kulisa. Treba razmišljati u svim pravcima.

AMERIKA U HONGKONGU
Tom Luongo pronicljivo predlaže da ukoliko želimo da bolje shvatimo kontekst skorašnjih događaja – umesto da budemo zaslepljeni performansima na pozornici – indikatore moramo potražiti u Hongkongu.

Jedan ogorčeni lokalac uzvikuje: „Vi [misli se na „Black Bloc“ demonstrante – neformalni pokret naročito vandalski orijentisanih anarho-liberalnih aktivista čiji je znak raspoznavanja crna odeća i maskiranje lica crnim kapuljačama, šalovima i naočarama za sunce, prim. prev.] ne samo da pravite štetu ljudima koji žive od svojih prodavnica, firmi i tržnih centara, nego uništavate i stanice metroa, uništavate naše ulice, uništavate našu teško zarađenu reputaciju bezbednog, međunarodnog poslovnog centra. Uništavate našu ekonomiju“. Čovek nije mogao da objasni zašto nigde unaokolo satima nije bilo nijednog policajaca, dok se divljanje nesmetano nastavljalo.

Šta se dešava? Luongo citira septembarski Blumbergov intervju sa Džimijem Laijem – tajkunom-milijarderom iz Hongkonga koji drži Epl dejli – medijsku noćnu moru Komunističke partije Kine i istaknutog sagovornika vašingtonskih zvaničnika, poput Majka Pensa, Majka Pompea i Džona Boltona. U dotičnom intervjuu Lai izražava uverenje da ukoliko protesti u Hongkongu postanu nasilni, Kina neće imati drugog izbora nego da u grad pošalje naoružanu narodnu miliciju iz Šenžena, kako bi ugušila nerede: „To će“, rekao je Lai na TV Blumberg, „biti repriza masakra na trgu Tjenanmen i okrenuće ceo svet protiv Kine… Sa Hongkongom biće svršeno, a isto tako i sa Kinom“.

Ukratko, Lai predlaže „spaljivanje“ Hongkonga kako bi se Hongkong „spasao“. Drugim rečima, „spaliti ga kako bi se spasao od KP Kine – i ostao u anglo-sferi“.

„Džimi Lai“, Luongo piše, „govori nam kakva je ovde strategija na delu. Cilj je temeljno podriti položaj Kine na međunarodnoj sceni, a popraviti imidž Amerike. To je ekonomski rat i taktika hibridnog rata. A vojnici su radikalizovana deca u uniformama koja udaraju starce motkama u glavu i provociraju policiju. Zvuči poznato? Isto radi Antifa u mestima poput Portlanda… A cilj je haos“.

Ne zaboravite, Luongo je ovo napisao pre više od šest meseci.

E pa, evo nas tu gde smo danas: Stiv Benon, udružen sa ljudima koje naziva antikineskim super-jastrebovima i još jednim kineskim milijarderom kao finansijerom – Guom Venguijem, beguncem pred kineskim vlastima i članom Trampovog Mar-a-Lago kluba – vodi žestoku kampanju klevetanja i blaćenja Komunističke partije Kine, sa namerom da, poput Laijeve kampanje, totalno uništi njen globalni imidž.

Eto ga opet – tesno vezana ekipa Amerikanaca i izgnanika super-jastrebova koji žele da „spale“ KP Kine kako bi „spasili“ šta? Da spasu „carstvo koje tone“ (Ameriku) „spaljivanjem“ onoga što predstavlja „carstvo koje raste“ (Kina). Benon je (njemu na čast) bio eksplicitan povodom rizika, kazujući: Neuspeh da se odnese pobeda u ovom informacionom ratu protiv KP Kine rezultovaće „kinetičkim ratom“.

SKRIVENI SVETSKI RAT
Da se vratimo na proteste u SAD i nadovezivanje na Luongove zaključke iz Hongkonga – napisao sam prošle nedelje kako Tramp sebe vidi kao nekoga ko vodi skriveni svetski „rat“ za očuvanje trenutne dominacije Amerike nad svetskim novcem (dolarom) – što je sada glavni izvor američke spoljne moći. Ako bi Amerika izgubila ovu borbu u korist pretpostavljene multilateralne kosmopolitske uprave – smatra Tramp – to bi rezultovalo izbacivanjem čitave bele anglo-sfere sa pozicija kontrole svetskog finansijskog sistema i sa njim povezanih političkih privilegija.

To bi podrazumevalo prelazak kontrole globalnog finansijskog i političkog sistema ka amorfnoj multilateralnoj finansijskoj upravi, kojom bi rukovodila neka međunarodna institucija ili neka vrsta svetske centralne banke. Još od vremena pre Prvog svetskog rata, kontrola svetskih finansijskih tokova bila je u rukama anglo-američke osovine London-Njujork. Praktično je i dalje tako: premda je današnja elita sa Volstrita kosmopolitska umesto anglosaksonska – finansijski tokovi su i dalje čvrsto usidreni u Vašingtonu pomoću Federalnih rezervi i Trezora SAD. Ukoliko i ovo isklizne, biće to „kraj imperije“.

Kako bi očuvao status dolara, Tramp se marljivo posvetio ometanju multilateralnog svetskog poretka, sluteći rizike po jedinstvene privilegije omogućene kontrolom svetske monetarne baze. Njegova naročita briga je mogućnost da se Evrope životno poveže sa finansijskim i tehnološkim teškašem poput Kine. To bi, samo po sebi, nametnulo drugačiji svet finansija.

No, da li je opravdan strah da pretnja pre svega leži u soroševskoj viziji Evrope? Mogla bi, isto tako, da postoji peta kolona i kod kuće. Milijarderski klub najbogatijih Amerikanaca odavno više u kulturnom smislu nije anglosaksonski. Postao je vladajući entitet bez granica, okrenut pre svega sebi i ličnoj koristi. Možda nam ranija metamorfoza „kraja epohe“ pokazuje kako spremno etablirane elite menjaju strane samo da bi se spasile. U istorijskom sicilijanskom romanu Leopard, nećak princa Saline govori svom ujaku kako je stari poredak „gotov“, a sa njim je „gotova“ i familija. Osim ako… „Osim ako sami ne budemo delovali sada. Ako želimo da stvari ostanu kakve jesu, moraćemo da se menjamo“.

Jasno je da neki milijarderi-oligarsi – bilo da su Amerikanci ili ne – razumeju „znakove pored puta“: dolazi finansijska kriza. A sa njom i ona socijalna. Skorašnje istraživanje, koje je napravio jedan takav član, pokazalo je da 55 odsto milenijalaca u Americi podržava kraj kapitalističkog sistema. Možda bratstvo milijardera sada razmišlja: „ako sami ne budemo delali sada, utrapiće nam socijalizam“. Ako želimo da stvari ostanu kakve jesu, stvari će morati da se menjaju. Skorašnji nemiri u SAD mora da su ih dodatno onespokojili.

REVOLUCIJA IZNUTRA?
Zalet ka radikalnoj promeni – ka globalnoj finansijskoj, političkoj i ekološkoj upravi koja ugrožava hegemoniju dolara – paradoksalno bi mogao da se pojavi iznutra: iz redova same američke finansijske elite. „Spaljivanje“ privilegovanog svetskog statusa dolara možda se u tim krugovima posmatra kao cena koja se mora platiti kako bi „stvari ostale kakve jesu“ – a elita bila spašena. Budućnost imperije zavisi od tog pitanja: Može li se američka dolarska hegemonija spasiti, ili će finansijsko „plemstvo“ uvideti da stvari moraju da se menjaju ako žele da sve ostane onakvo kakvo jeste? Stoga, možda će revolucija doći iznutra umesto spolja.

Poslednjih dana, Tramp je zauzeo stav „predsednika reda i zakona“ – što je manevar koji je eksplicitno povezao sa 1968. kada je, odgovarajući na proteste u Mineapolisu povodom smrti Džordža Flojda, tvitovao: „Kada počne pljačkanje, počeće i pucnjava“. To su reči koje je upotrebio guverner Džordž Volis – segregacionistički trećepartijski kandidat – na predsedničkim izborima iz 1968: tada su republikanci pokrenuli svoju „južnu strategiju“ za preotimanje ogorčenih belih demokrata nakon revolucije pokreta građanskih prava.

Tramp je odlučan u nameri da pobedi – ali danas nije 1968. godina. Može li platforma reda i zakona danas da upali? Američka demografija na jugu se promenila, a nije baš jasno hoće li liberalno, urbano biračko telo prihvatiti platformu reda i zakona, koja je implicitno naklonjena belačkim strepnjama.

Na neki način, predsednik Tramp se našao između čekića i nakovnja. Ako protesti ne budu ugušeni i „ispravno normalno stanje ne bude obnovljeno“ (kako se izrazio ministar odbrane Esper), Tramp bi mogao da izgubi i preostale konzervativce koji podržavaju parolu „reda i zakona“. Međutim, ako izgubi meru i prekomerno reaguje upotrebom vojske, onda će biti taj koji će dobiti svoj „Tjenanmen“ – poput onog za koji je Džimi Lai (radosno) predvideo da bi u slučaju Hongkonga okrenuo ceo svet protiv Kine. „Sa Hongkongom biće gotovo…a biće gotovo i sa Kinom“.

Ili, u ovom slučaju, sa Trampom će biti gotovo… a i sa Sjedinjenim Državama.

Izvor

 

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime