Naslovnica Balkan Kako je Tramp „izgubio Balkan”

Kako je Tramp „izgubio Balkan”

0
16
Administracija aktuelnog predsednika Sjedinjenih Država je bila previše popustljiva prema interesima Beograda, Banjaluke, „prosrpskih i proruskih snaga” u Crnoj Gori, ali i Sofije

Uvodna napomena: Edvard Džozef se u SAD smatra stručnjakom za Balkan koji je blizak demokratskoj liniji američke politike 

Na Balkanu, glas supersile vredi mnogo. Bezobzirne reči američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera iz juna 1991. godine – „Ne postoji naša strana u toj borbi“ – pomogle su u pokretanju nasilnog raspada Jugoslavije. Slična dinamika je u toku i danas.

Ekonomska agenda Trampove administracije koja ne vidi zlo doprinela je najoštrijem pogoršanju odnosa još od završetka ratova u regionu pre dve decenije. Administracija se hvali da je predsednik Donald Tramp uspeo da „preokrene scenario“ na Balkanu svojim usredsređivanjem na ekonomiju i odbacivanjem političkog angažovanja – i jeste. Ni manje ni više nego šest uglavnom mirnih zemalja – Srbija, Kosovo, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Bugarska i Severna Makedonija – sada prolaze kroz opasne nivoe međuetničke toksičnosti, a sve to pod nadzorom Trampove administracije.

Oćutane bugarske pretnje

U poslednjem ilustrativnom primeru, visoki američki zvaničnici su ovog meseca nesvesno podstakli jednu NATO saveznicu, Bugarsku, da zapreti vojnom intervencijom drugoj, Severnoj Makedoniji. Američki ministar odbrane Mark Esper se 6. oktobra susreo sa svojim bugarskim kolegom, Krasimirom Karakačanovim, žestokim nacionalistom s dugom listom bombastičnih izjava uperenih protiv susedne Severne Makedonije. Proteklog meseca, usred eskalirajućeg pritiska njegove vlade, Karakačanov je ponovio pretnju Sofije da će blokirati dugo odlagane pregovore Skoplja za članstvo u Evropskoj uniji – što je stub u transatlantskoj strategiji za stabilizaciju Balkana.

Umesto da pritisne Karakačanova zbog njegovih provokacija i zatraži uzdržanost, prema zvaničnom saopštenju američkog Ministarstva odbrane, bugarski ministar je počašćen viskijem i pohvaljen u Vašingtonu, dok su zvaničnici pregovarali o desetogodišnjoj „mapi puta za odbrambenu saradanju“ i prodaji osam lovačkih aviona F-16. Bez trunke zabrinutosti zbog bugarskih ultimatuma, Esper je pozdravio Karakačanova, koji mu je uzvratio vlastitim pozdravom za Trampa. Nakon srdačnosti u Vašingtonu, 20. oktobra usledila je poseta Bugarskoj visokog zvaničnika Stejt departmenta, R. Klarka Kupera, koji je nedvosmisleno izrazio „zahvalnost Sjedinjenih Država prema Bugarskoj zbog njene posvećenosti Alijansi“.

Dva dana kasnije, Karakačanov je šokirao region otvorenom pretnjom da će poslati bugarske trupe u Severnu Makedoniju. Sastavni deo ultimatuma bila je tvrdnja Karakačanova da Severna Makedonija ugrožava „teritorijalni integritet Bugarske“, nagoveštavajući da Sofija ima povod za rat. Ne samo da Trampova administracija nije poslala nikakav značajan signal pre ovog ispada, već su Sjedinjene Države nakon svega imale malo toga da kažu. Na leđa ministarke odbrane Severne Makedonije, Radmile Šekerinske, palo je da izda odgovarajuću, dostojanstvenu opomenu: „Bugarska je članica NATO-a, a i mi smo članica NATO-a, i ovo nije način na koji bi članice Alijanse trebalo da komuniciraju“.

Ćutanje Sjedinjenih Država je neoprostivo. Mnogi ugledni Bugari su napali svoju vladu zbog maltretiranja Makedonaca oko identitetskih pitanja, napominjući da će to naštetiti samoj Bugarskoj. Naime, Sofija je prošle nedelje blokirala ulazak Severne Makedonije u Fronteks, evropsku agenciju za upravaljanje granicama, slabeći sposobnost Skoplja da zaustavi ilegalne migracije i suzbija transnacionalni kriminal na granici koju deli sa Bugarskom. Sofija je izolovana u okviru EU, koja državama članicama zabranjuje – ali ne uspeva da ih spreči – da unose sopstvene bilateralne sporove u pregovarački okvir EU. Karakačanovljeva drska poruka da će bugarske snage biti „dočekane“ od strane Makedonaca je samo zakomplikovala stvar.

Američka prodaja lovaca F-16 Bugarskoj nije izgovor za Esperovo ćutanje ili ćutanje njegovih kolega iz Stejt departmenta; kompetentna administracija može prodati lovce jednom NATO savezniku (Bugarska), bez da zabije nož u leđa drugom savezniku (Severna Makedonija). Američki zvaničnici mogli su lako podsetiti Karakačanova na njegove sopstvene reči, izgovorene proteklog meseca u paralamentu povodom tenzija između Grčke i Turske: „Poznajući istoriju odnosa na Balkanu… sporna pitanja između suseda treba rešavati pregovorima i dijalogom, a ne upotrebom pretnji i vojne sile“.

Slučaj Srbije

Kao u Bugarskoj, Trampova kratkovida diplomatija nadvila je još jedan opasan konus tišine, ovoga puta nad Srbijom. Na toliko hvaljenom samitu između Srbije i Kosova u Ovalnom kabinetu 4. septembra, predsednik je dvostranu zbirku obaveza dvaju strana pozdravio kao „istorijsku“ i kao „veliku prekretnicu“. Na svojim predizbornim skupovima, Tramp je insistirao na tome da zaslužuje Nobelovu nagradu za mir, s obzirom da njegova inicijativa „zaustavlja masovna ubistva između Srbije i Kosova“.

Zapravo, Trampovo preuveličavanje i usamljeni fokus njegove administracije na ekonomska pitanja imali su tri štetne posledice. Prvo, sporazum o „ekonomskoj normalizaciji“ ublažio je pritisak na nepopustljivu stranu, Beograd. Učestvujući u inicijativi Bele kuće, autokratski predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, još jedan čvrsti nacionalista, izglačao je svoj imidž bez pritiska da učini značajne ustupke svom protivniku.

Trampov specijalni izaslanik za Srbiju i Kosovo, Ričard Grenel, više puta je naglasio da je Vašington fokusiran na ekonomske aranžmane i da će se okrenuti suštinskom pitanju uzajamnog priznanja (koje Vučić želi da izbegne) nakon što ekonomske odredbe zažive. Kao što je bilo očekivano, dijalog između Srbije i Kosova pod vođstvom EU – u kojem se fokus stavlja na teška politička pitanja – posustao je. Ovo je poseban problem za izolovano, nepriznato Kosovo, jer je ono pod američkim pritiskom odustalo od prava da podnosi zahteve za članstvo u međunarodnim organizacijama, jer se time podstiču međusobne optužbe Beograda i Prištine.

Drugo, budući da Trampova administracija toliko želi da stvori sliku uspešnog angažmana, Beograd, poput Sofije, zna da može da promoviše svoj štetni brend nacionalizma bez straha od američkog prekora. U proračunatim provokacijama srpski ministar odbrane Aleksandar Vulin više puta je u zvaničnim saopštenjima primenio izuzetno uvredljiv epitet za albanski narod. Tadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić uputio je zlokobnu pretnju Srbima koji pomažu u procesu identifikovanja nestalih osoba koji vodi EU – što je nedovršeni posao iz perioda devedesetih godina kada su vršena masovna ubijanja na koja se Tramp poziva. Poput mafijaškog dona, Dačić je televizijske gledaoce pretećim tonom upitao: „Šta ćemo sa Srbima koji pokazuju Albancima gde su tela sahranjena?“ (Dačić je sada imenovan za predsednika parlamenta).

I dok su američki zvaničnici ostali nemi, uvredljivi tonovi izazvali su žestoku reakciju u Prištini, i od strane vlade i od strane opozicije. Predsednica kosovskog parlamenta, Vjosa Osmani, rekla je da su te izjave bile dokaz da „Srbiju i dalje vode… genocidni umovi“, što se teško može nazvati relaksacijom odnosa o kojoj je Trampova administracija govorila.

Konačno, s obzirom da je administracija proglasila trenutni uspeh, ona je zažmurila na izbegavanje ispunjavanja obaveza od strane Srbije. Nekoliko dana nakon potpisivanja sporazuma u Ovalnom kabinetu, srpski zvaničnici otišli su korak unazad u vezi zabrane upotrebe 5G opreme od strane „nepouzdanih dobavljača“ – što se koristi kao eufemizam za Huavej. U roku od dve nedelje, premijerka Ana Brnabić otvorila je Huavejev Centar za inovacije i digitalni razvoj u Beogradu, pohvalivši kompaniju kao „jednog od naših najvećih i najboljih partnera“ u „digitalnoj transformaciji naše ekonomije“ , u 5G tehnologiji i šire. U međuvremenu, Kina nastavlja da produbljuje svoje odnose sa Srbijom, evropskim „sidrom“ Pekinga. Ministar odbrane Aleksandar Vulin nedavno je prisustvovao vežbi sa bojevim gađanjem iz nedavno nabavljenih kineskih dronova, napominjući da je Peking u Srbiju prebacio odgovarajuću tehnologiju.

Vučić je ovog meseca ruskom amabasadoru u Srbiji obećao da će gasovod, pored drugih projekata u oblasti energetike, biti završen ove godine, što je u suprotnosti sa obavezama iz Bele kuće da se diverzifikuju isporuke energije iz Rusije. Nakon što je dobio ponižavajuću zamerku zbog svoje servilnosti u Beloj kući, Vučić je bio primoran da izrekne servilnu listu obećanja Kremlju, uključujući i obećanje da Srbija nikada neće pristupiti NATO-u, da nikada neće promeniti svoje viđenje o NATO bombardovanju Srbije 1999, da nikada neće uvesti sankcije Rusiji i da će nastaviti svoju prijateljsku, bratsku i nezavisnu politiku prema Rusiji uprkos kritikama EU. Vučić je nedavno pokrenuo pravnu proceduru za otvaranje misije ruskog Ministarstva odbrane u Beogradu, produbljujući vojne odnose sa Moskvom.

Veliko iznenađenje administracije koja je napravila sporazum – uključivanje Izraela – moglo bi približiti Izraelce Albancima i Srbima, ali neće učiniti da Srbi i Albanci budu bliži jedni drugima. Preokupiran sopstvenim problemima, Izrael nema ni ambiciju ni sposobnost da podstiče pomirenja na Balkanu.

Mešanje u Crnoj Gori

Ukratko, Trampovo hvalisanje o „velikoj prekretnici“ zapravo predstavlja urušavanje odnosa između Srbije i Kosova. Nema znakova da je diplomatija administracije učinila bilo šta da spreči rastući, višestrani odnos Srbije sa Kinom, ili njenu dugogodišnju zavisnost od Rusije. Zapravo, Moskva i Beograd su oduševljeni izbornim rezultatima u Crnoj Gori s kraja avgusta, na kojima su proruske, prosrspke i anti-NATO snage zabeležile zapanjujuću izbornu pobedu.

Administracija je još jednom uhvaćena na krivoj nozi svojim stavljanjem naglaska na „trgovinsku diplomatiju“, umesto da obrati pažnju na diverzije iz Moskve i Beograda. Zvaničnici su uglavnom ignorisali izveštaj Stejt departmenta iz juna, u kojem se navode strahovi analitičara i crnogorske vlade od „koordinisane kampanje dezinformacija, propagande i provokacija, od kojih neke dolaze iz trećih zemalja, u nastojanju da podstaknu etnonacionalističke podele i izazovu sukobe putem protesta“.

Hibridnom kampanjom dezinformacija, koju su neki analitičari upoređivali sa ruskim mešanjem u američke izbore 2016. godine, srpski i ruski akteri snažno su uticali na predizborne narative i zaoštrili polarizaciju crnogorskog biračkog tela. Dok su srpski botovi zatrpavali društvene mreže lažnim vestima, ruski mediji promovisali su krstaški rat Srpske pravoslavne crkve protiv novog zakona crnogorske vlade o verskoj imovini. Kada su srpski pravoslavni sveštenici odbili da se pridržavaju ograničenja zbog virusa COVID-19 u Crnoj Gori, Moskva je energično stala uz sveštenike, tvrdeći da je reč o antihrišćanskoj diskriminaciji. Samozadovoljna Trampova administracija je tokom višemesečne kampanje propustila da ukaže na mešanje iz Srbije i Rusije.

Nakon izbora, Bošnjaci (bosanski muslimani) postali su meta trijumfalnih srpskih nacionalista u Crnoj Gori, pišući grafite koji slave genocid u Srebrenici. Unutar susedne Bosne, međuetnički odnosi nastavljaju da se kreću silaznom putanjom. Svestan američke nezainteresovanosti, lider bosanskih Srba Milorad Dodik, klijent Moskve i Beograda, pojačao je pretnje o otcepljenju srpskog entiteta. Dodik nije dobio upozorenje zbog provokativne izjave da bi priznanje nezavisnosti Kosova značilo priznanje nezavisnosti Republike Srpske.

Budući da su balkanske zemlje suočene sa demogafskom krizom jer njihovi građani nastavljaju da odlaze u potrazi za boljim životnim prilikama, sada nije vreme za kratkovide priče o ekonomiji i ignorisanje političkih tenzija koje prete da ponovo rasplamsaju sukobe. Međuetnički sukobi su smrt za ekonomske reforme, strane investicije i otvaranje novih radnih mesta. Kao što je nemački institut Bertelsmann Stiftung zaključio u svojoj nedavnoj studiji: „U krajnjoj liniji, ekonomija može pružiti samo deo odgovora na pitanje kako unaprediti regionalnu integraciju, normalizaciju odnosa i pristupanje zemalja Zapadnog Balkana EU“. Čak i odredba o „mini-Šengenu“ u Trampovom ekonomskom sporazumu – koji ima za cilj smanjenje barijera za ubrzanje kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala – donosi komplikacije. Manje zemlje sa velikim trgovinskim deficitima, poput Kosova, brinu da će to zapečatiti dominaciju znatno veće srpske privrede.

EU je upravo potrošila devet milijardi evra (10,6 milijardi američkih dolara) za razvoj, modernizaciju i povezivanje ekonomija jugoistočne Evrope. Posao Vašingtona nije da nadmaši EU ili potroši više od nje na skupe i loše koordinisane projekte koji bi se na kraju mogli ispostaviti kao traćenje novca američkih poreskih obveznika. Ključna uloga SAD je da predstavljaju glas autoriteta, doslednosti, pripcipa i konzistentnosti, osiguravajući da ni Brisel ni balkanske prestonice poput Sofije i Beograda ne odstupe od teškog zadatka rešavanja političkih sporova u regionu.

Izvor

NEMA KOMENTARA

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime