Ustav Ruske Federacije usvojen 1993. godine, a dopunjen na svenarodnom plebiscitu 2020. godine, započinje ovakvom formulacijom:
„Mi, mnogonacionalni narod Ruske Federacije, objedinjeni zajedničkom sudbinom na svojoj zemlji, utvrđujući prava i slobode čoveka, građanski mir i sklad, štiteći državno jedinstvo koje se proteže kroz istoriju, polazeći od opštepriznatih principa ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda, poštujući tradicije predaka, koji su nam preneli ljubav i poštovanje prema Otadžbini, veru u dobro i pravdu, obvnavljajući suverenu državnost Rusije i utvrđujući nepovredivost njenih demokratskih temelja, sa težnjom da obezbedimo blagostanje i procvat Rusije, polazeći od odgovornosti za svoju Otadžbinu pred sadašnjim i budućim pokolenjima, sa svešću da smo deo svetske zajednice, usvajamo Ustav Ruske Federacije.“
Floskula „mnogonacionalni narod“ u ruskom političkom diskursu ne predstavlja slučajan skup reči niti pokušaj da se Rusija prikaže liberalnijom nego što jeste.
Projekat državnog naroda
Vladimir Putin, predsednik Rusije, još 2016. godine pokrenuo je inicijativu o neophodnosti usvajanja zakona koji bi definisao ustrojstvo krovnog državnog naroda (formalno je pokrenuo tu temu akademik Valerij Aleksandrovič Tiškov, a Putin je zvanično podržao i promovisao). Njegov predlog bio je da se usvoji zakon o ruskoj državnoj naciji. Ruski jezik poznaje dve forme termina „ruski“, koje srpski jezik ne razdvaja, jedna se odnosi na državu i glasi „rosijski“, a druga se odnosi na etnos i glasi „ruski“. Ideja Vladimira Putina nije bila u tome da asimiluje sve neruske etnose u Ruskoj Federaciji, već da se udare formalni temelji, da se institucionalizuje, pojam državnog naroda.
Ova inicijativa bila je u potpunosti u skladu sa tekstom, ali i duhom Ustava Ruske Federacije, jer to i jeste suština „mnogonacionalnog naroda“ – nacija je mnogo, a državni narod je jedan. Po metodologiji popisa u Rusiji iz 2010. godine zvanično figurira brojka od 194 etnosa koji u njoj žive. Među njima je i srpska nacija. Nemoguće je predstaviti neki socijalni model kojim bi se brojka od 194 etnosa mogla svesti na samo jedan. Jedina alternativa je misliti u drugom pravcu, kako kod 194 etnosa razviti državnu lojalnost koja bi mogla da izdrži bilo koji unutrašnji politički potres ili spoljnu agresiju.
Teorijsko rešenje bilo bi izgraditi državni narod, unutar koga se ne brišu etničke i verske razlike, naprotiv sve posebnosti se poštuju i neguju, ali se te sve reke identiteta slivaju u jedno veliko rusko državno more. Ovo je moguće izvesti jer ruski etnos ima stabilnu većinu od 80 odsto od ukupne populacije, a ruski jezik spaja sve različite delove Rusije. Pritom je Rusija velika sila i teritorijalno ogromna država sa carskim i sovjetskim periodom dominacije državnog centra.
Ova inicijativa naišla je na otpor i bila je odbačena, ili barem ostavljena po strani za neko vreme. Danas, kada se Rusija suočava sa optužbama da nije demokratska država zanimljivo je pročitati da je pre svega nekoliko godina neprikosnoveni ruski lider Vladimir Putin istupio sa strateški važnom inicijativom i da je ona posle društvene rasprave odbijena.
Prvi problem s kojim se susrela ova inicijativa bio je strah kod predstavnika manjinskih etnosa u Rusiji da će usvajanje jednog takvog zakona imati za cilj asimilaciju manjinskih grupa. Primera radi, jedan od predstavnika Republike Tatarstan, Farid Muhametšin, izjavio je da „građanska nacija ne sme da zameni etničku pripadnost“ i podvukao da cilj državne nacionalne politike treba da bude zaštita svih etničkih i verskih prava građana. Putinova inicijativa protumačena je kao opasnost po mnogonacionalnost koja vlada u Rusiji.
Drugi problem bio je u samom osnovnom pojmu inicijative, koji je preimenovao mnogonacionalni narod u „rusku državnu naciju“. Čim se pokreće pitanje građanske nacije, to automatski znači da se negira postojanje svih ostalih istorijskih nacija, koje su već formirane. Da jedan Tatarin usvoji model ruske državne nacije, to znači da on prvo mora da se odrekne pripadnosti tatarskoj naciji, jer jedna individua ne može gajiti pripadnost dvema nacijama istovremeno. Građanska nacija se može graditi samo u državama gde proces formiranja ranih nacija nije dovršen, na primer u postrevolucionarnoj Francuskoj.
Treći problem sveo se na strah ruskih nacionalista da će većinska nacija u Ruskoj Federaciji biti utopljena u jednu novu naciju kojoj se neće znati koreni ni tradicije. Predstavnici ruskih Kozaka su u tom pogledu zahtevali da se ruskoj naciji da poseban status kako bi se potvrdio njen suštinski doprinos ruskoj državotvornosti, dok su predstavnici Ruske pravoslavne crkve izrazili bojazan da bi izgradnja građanske nacije odsekla sve one pravoslavne Ruse koji žive van granica Ruske Federacije. Odista, da li bi Rus iz Rusije koji menja svoju nacionalnu pripadnost za građansku mogao biti smatran pripadnikom iste nacije sa Rusom iz Estonije, koji budući da živi u granicama druge države ne može prihvatiti model ruske državne nacije?
Svi pokušaji da se pravno definiše neki krovni državni identitet u okviru Ruske Federacije za sada nisu urodili plodom, a izmenama Ustava načinjen je korak prema poziciji ruskih nacionalista jer su ubačene formulacije o „ruskom jeziku kao jeziku državotvornog naroda“, premda se nije odustalo od ideje mnogonacionalnog naroda jer u istoj izmeni stoji i formulacija o „mnogonacionalnom savezu ravnopravnih naroda Ruske Federacije“.
Izgleda da je termin mnogonacionalni narod najsupešnje rešenje koje je dosad predloženo, iako potiče iz perioda političkog i ekonomskog haosa koji je usledio nakon dekonstrukcije Sovjetskog Saveza.
Razlike između modela
Države članice Evropske unije, kao i Ruska Federacija suočavaju se sa dva problema – prvi se tiče tradicionalnih separatističkih tendencija manjinskih etnosa, drugi se bavi načinima uključivanja migranata u društvo.
U savremenom svetu više nije prihvatljivo govoriti o asimilaciji, već o uključivanju u društvo, što nije samo proizvod promene svesti građana da nijedna politička institucija nema prava da nameće identitete slobodnim pojedincima, već i zbog toga što savremeni migracioni tokovi označavaju preseljenje ljudi različite rasne, etničke i verske pripadnosti. Kako je moguće od migranta Uzbeka napraviti etničkog Rusa, te dve individue se razlikuju po spoljnom izgledu (fenotipski), po etničkoj, kulturnoj i verskoj pripadnosti. Kako je moguće od migranta Turčina napraviti etničkog Nemca? Stoga je asimilacija nemoguća.
Po prvom pitanju – borbe protiv etničkog separatizma – evropske države imaju različita rešenja. Postoji francuski model centralizacije i nedopuštanja etničkim manjinama da zadobiju bilo kakvu vrstu političko-teritorijalne autonomije. Francuska je predstavnik puta građanske nacije u skladu sa kojim su vekovima negirane razne etničke grupe koje su na tom prostoru tradicionalno živele, kao što su: Bretonci, Korzikanci, alzaski Nemci, Baski. Francuski model građanske nacije trpi krah usred doseljavanja afričkih migranata koji se po objektivnim faktorima suviše razlikuju od evropskih Francuza da bi mogli postati deo jedne iste nacije.
Drugi model je sličan ruskom, i pretpostavlja neki oblik teritorijalne autonomije, bilo da se radi o španskim regionima, Južnom Tirolu ili Olandskim Ostrvima. Zanimljivo je da Rusija zapravo predstavlja mešavinu ovih dveju evropskih modela – sa jedne strane ona nastoji da izgradi krovni državni narod, kao u Francuskoj, ali sa druge pruža etničku autonomiju uticajnim manjinama.
Kod pristupa uključivanju migranata u društvo Rusija i zapadnoevropske države bitno se razlikuju na osnovu kojih vrednosti to uključivanje treba da teče. Zapadnoevropske države predstavljaju migrantima iz Afrike i Azije, uglavnom islamske veroispovesti, model neoliberalnih vrednosti koji oni treba da prihvate kako bi postali deo evropskog društva. Korpus neoliberalnih vrednosti bazira se na dominaciji korporativnog kapitalizma i klasne razdvojenosti sa jedne strane, i toleratnosti prema svim vrstama manjina, uključujući seksualne i mnogorodne, sa druge strane.
Ne samo da su ove moralne vrednosti u sukobu sa islamom, koji je vera koja se striktno bazira na kanonima i potčinjavanju njima, već i ultrakapitalistička komponenta neoliberalne ideologije osigurava večnu getoizaciju migranata u zapadnoj Evropi. Migranti u ovom delu sveta tako nemaju nikakav podsticaj da se uključe u društvo i ostaju u svojim izdvojenim sredinama.
Rusija nudi uključivanje u svoje društvo migrantima iz centralne Azije na osnovu tradicionalnih vrednosti koje su zajedničke svim hrišćanskim i islamskim konfesijama. Rusija takođe raspolaže institucijama kao što su Islamske zajednice preko kojih pokušava da uključi migrante u društvo, jer islam je bio sastavni deo Ruske Carevine i Sovjetskog Saveza, dok se u savremenoj Evropi ova vera pojavljuje tek sa masovnim migracijama sa drugih kontinenata. Rusija je u prednosti nad Evropom po ovom pitanju i zbog toga što migranti iz srednje Azije većinski ne odlaze u Rusiju za stalno, već na privremeni rad, dok većina migranata iz Afrike i Azije želi da se trajno nastani u državama zapadne Evrope.
Pošto je Rusija postkomunistička država u kojoj su klasne razlike bile gotovo iznivelisane do devedesetih godina, što znači da ljudi različitih klasa žive u istim gradskim kvartovima, nastanak getoa za migrante je gotovo isključen. Migranti iz centralne Azije privremeno iznajmljuju stanove u različitim četvrtima ruskih megalopolisa i ne naseljavaju čitave kvartove.
Getoizacija migranata utiče i na etnički sastav odeljenja u školama, što je jedna od najvažnijih stepenica za uključivanje u društvo. Na Zapadu, paralelno sa stvaranjem migrantskih getoa idu i škole koje se sastoje skoro isključivo od dece migranata. U Rusiji ne samo da nema getoa, već se država stara da etnički sastav školskih odeljenja ne bude takav da u njima dominiraju deca migranata, jer im se tako smanjuju šanse za uključivanje u društvo. O ovome je lično govorio Vladimir Putin 30. marta tekuće godine.
Rusija je usmerena i ka uključivanju migranata koji žele da se trajno nastane, i prema uključivanju tradicionalnih manjinskih etnosa u jedan mnogonacionalni državni narod i za to ima bolje izglede od zapadnih država, koje negiraju bazične vrednosti sopstvene migrantske populacije u korist neoliberalne ideologije.
Model asimetrične federacije
Temelj savremene ruske državnosti počiva na saradnji između različitih etnosa i religija, od kojih su mnogi politički ocrtani u vidu etničkih republika, koje ulaze u sastav Ruske Federacije. Tu je ruski Ustav takođe eksplicitan, pa u prvoj glavi u tački trećoj stoji: „Nosilac suvereniteta i jedini izvor vlasti u Ruskoj Federaciji je mnogonacionalni narod“. Ruska Federacija sadrži 22 etničke republike, jednu etničku autonomnu oblast i četiri etnička autonomna okruga (regiona). Ostatak Rusije administrativno je podeljen na 46 oblasti, devet krajeva (regiona) i tri grada od posebnog značaja (Moskva, Sankt Peterburg, Sevastopolj).
Vidimo da se model ruske federativnosti bazira na etničkoj pripadnosti – ruski etnos nema nikakve posebno izdvojene teritorijalne celine, dok manjinski etnosi imaju to pravo. Republike predstavljaju nacionalno-državnu tvorevinu, dok autonomni okruzi i oblasti čine nacionalno-teritorijalnu tvorevinu. U Ustavu Ruske Federacije, glava prva član peti, republike se definišu kao: „Republika (država) ima svoj ustav i zakonodavstvo.“
Iako Ustav Ruske Federacije u opštim crtama prihvata načelo samoopredeljenja, a republike u svom sastavu definiše još i kao države, nema razrađenog mehanizma za istupanje republičkih subjekata iz sastava Rusije. Štaviše, u Ustavu RF eksplicitno je navedno da: „Ruska Federacija obezbeđuje celovitost i neprikosnovenost svoje teritorije.“ Faktički, ruski Ustav ostavlja teorijsku mogućnost raspada Ruske Federacije kroz prihvatanje državnosti svojih republika i načelnog slaganja sa samoopredeljenjem, ali sa druge strane jasno daje pravo državi da se bori protiv svake vrste secesionizma u cilju zaštite sopstvene teritorijalne celovitosti.
Pored etničkog principa na kojem se bazira tipologija ruskog modela asimetrične federacije, postoji još i administrativni princip. Samo republike imaju pravo na svoj sopstveni ustav, koji ne sme da bude u koliziji sa Ustavom Ruske Federacije, a takođe i pravo na utvrđivanje državnog jezika mimo ruskog na svojoj teritoriji. Autonomne oblasti i autonomni okruzi imaju pravo da donose zakone, ali ne i ustav (konstituciju), a nemaju ni status države, kakav imaju republike. Primera radi, Republika Tatarstan, koja predstavlja tatarski etnos predominantno islamske vere, utvrdila je tatarski jezik kao državni u svojoj republici paralelno sa ruskim, dok Hanti-Mansijski Autonomni Okrug nema pravo da tako nešto uradi i proglasi jezik manjinskih naroda Hanti i Mansi zvaničnim.
Ipak, autonomni okruzi mogu da usvoje zakonske akte koji regulišu zaštitu manjinskih jezika od odumiranja i da im pruže podršku u vidu predavanja takvih jezika u osnovnim ili srednjim školama, ali ne mogu da proglase manjinske jezike zvaničnim jezicima administracije. Ovakav disparitet proističe iz praktičnih demografskih razloga, jer nisu svi tradicionalni etnosi u Ruskoj Federaciji jednako brojni, pa samim tim ni jednako politički uticajni. U političkoj praksi Ruske Federacije ruske oblasti, krajevi i gradovi sa posebnim statusom ne razlikuju se u administrativno-funkcionalnom smislu od autonomnih okruga i oblasti, dok etničke republike imaju viši stepen autonomije od svih pobrojanih tipova subjekata Ruske Federacije.
Asimetričnost Ruske Federacije mnogostruko usložnjava upravljanje ovom teritorijalno najvećom državom na svetu. Svaki dodatni ešelon činovnika ne samo da predstavlja dodatni trošak za građane Rusije, već i još jedno poprište političkih borbi unutar samih republika, kao i potencijalnu polugu uticaja na centralnu vlast, koja je prinuđena da vodi neprestane pregovore sa republičkim elitama. Složenosti pri ispunjavanju opštenacionalnih strategija od pitanja koje se tiču politike, pa do infrastrukturnih projekata otežano je samim postojanjem nekoliko birokratskih nivoa.
Sve dok je Ruska Federacija stabilna, to jest dok u centru vlasti u Moskvi nema nikakvih previranja, pobrojani problemi ostaju ispod površine, ali u hipotetičkoj situaciji slabljenja centra nemoguće je isključiti mogućnost da republike traže još veću autonomiju za sebe, a neke bi mogle i da se okrenu separatizmu. Ovakav scenario je već viđen devedesetih godina prošlog veka. Centar vlasti bio je slab i tokom perioda kada su tekli procesi dekonstrukcije Sovjetskog Saveza sa vrha potpisan je sporazum između centralnih vlasti u Moskvi i budućih republika Ruske Federacije pod nazivom „Federativni sporazum“. Tim aktom je centralna vlast u zamenu za podršku lokalnih elita predala deo svojih nadležnosti republikama, koje za vreme postojanja Rusije u sastavu SSSR-a nisu imale tolika prava.
Pored potencijalne opasnosti po teritorijalni integritet Ruske Federacije, postojanje etničkih političkih tvorevina podriva temelje ruske strategije multikulturalizma koja se bazira na mnogonacionalnom narodu. Puko postojanje etničkih republika podcrtava važnost etnosa i negira projekat izgradnje jedinstvenog državnog naroda. Međutim, ovakvo stanje je u datoj istorijskoj etapi nemoguće promeniti ili preokrenuti, jer bi pokušaj ukidanja etničkih republika rezultovao radikalizacijom manjinskih naroda u Ruskoj Federaciji.
Ovaj princip se u teoriji racionalnog izbora naziva „putna zavisnost“ (Path dependency) – kada se jednom trasira određeni put institucionalnog razvoja, troškovi da se sa njega siđe rastu sa protokom vremena. Složene političke sisteme nije moguće suštinski izmeniti jednim potezom pera. Ne preostaje ništa drugo osim da centralne vlasti u Moskvi nastave pokušaje izgradnje državnog naroda mimo svih postojećih prepreka, ali sa umanjenim izgledima za uspeh.
