PISjournal – Sve je očiglednije da će održiv okvir za evropsku odbrambenu i sigurnosnu saradnju zahtijevati uspostavljanje nečega poput stare Zapadnoevropske unije, bloka od 10 članica koji je prestao s radom 2011. godine.
Mnogi bi rekli da već imamo EU i NATO i da, ono što jedna ne može učiniti, druga može. Ali ovaj argument više ne drži vodu. Nedavni događaji su jasno pokazali da ni NATO ni EU nisu u potpunosti sposobni da se suoče s novonastalim izazovima s kojima se Evropa suočava.
Razmotrimo Ukrajinu. S jedne strane, EU igra vitalnu ulogu u pružanju finansijske pomoći toj ugroženoj zemlji. Brzo je poboljšala saradnju među svojim odbrambenim industrijama i otvorila put za eventualno pridruživanje Ukrajine. S druge strane, EU na kraju bude paralizovana kad god samo jedna ili dvije države članice stave veto na njene odluke.
Štaviše, NATO je dugo bio ključan za teritorijalnu odbranu Evrope, ali posvećenost SAD-a savezu – a posebno evropskoj sigurnosti – sve je više upitna, što su jasno pokazali planovi Bijele kuće u vezi s Grenlandom, suverenom teritorijom članice NATO-a i EU Danske. Kao rezultat toga, dijalog među državama članicama NATO-a više nije toliko relevantan kao što je nekada bio, posebno po pitanju ruskog rata u Ukrajini.
Zato se novi, neformalni okviri već oblikuju na marginama. Tokom protekle godine, koalicija voljnih koja se pojavila kako bi održala podršku Ukrajini postala je sve važnija. Mnogi je sada nazivaju velikim slovom: Koalicija voljnih. Dok SAD jednostrano teže nekoherentnim okvirima za okončanje borbi, ključne evropske zemlje sastaju se pod ovom novom zastavom kako bi artikulirale ozbiljniju dugoročnu politiku.
Jedna od izrazitih prednosti koalicije je to što uključuje Veliku Britaniju i Norvešku, dok isključuje Mađarsku, čiji proruski premijer Viktor Orban konstantno frustrira reakcije EU na rat. Njeno neformalno rukovodstvo, trijumvirat “E3” Britanije, Francuske i Njemačke, sada se sastaje prilično redovno, pokazujući da ispunjava potrebu koju ni EU ni NATO ne mogu.
Zašto onda ne poduzeti logičan sljedeći korak stvaranja nove verzije stare Zapadnoevropske unije? Do trenutka kada je formalno raspuštena prije skoro 15 godina, njene preostale funkcije preuzela je EU, čiji su mandat i strukture prošireni i na sigurnosnu i odbrambenu politiku. U stvari, klauzula o međusobnoj odbrani (Član 42.7) u Lisabonskom ugovoru EU je kopirana iz ugovora Zapadnoevropske unije i ide dalje od klauzule o kolektivnoj odbrani (Član 5) Sjevernoatlantskog ugovora.
Ali onda je uslijedio Brexit. Velika Britanija je napustila EU jer je tijesna većina birača vjerovala u argument da bi njihova zemlja bolje prošla sama, čak i u turbulentnijem svijetu. Deset godina kasnije, sada je sasvim očigledno da je to bila greška. Ne samo da je Britanija manja i slabija, već je i EU takva. Kao država članica EU, Velika Britanija je igrala ključnu ulogu u oblikovanju zajedničkih politika bloka koji je bio važan na svjetskoj sceni. Kada je napustila EU, ovaj glavni izvor relevantnosti je presušio.
Ali s obzirom na izazov koji je predstavljao ruski rat protiv Ukrajine, oblikovanje efikasnog evropskog odgovora bez Velike Britanije jednostavno nije bilo realno. S već prisutnim predznacima Koalicije voljnih, pojavio se novi trijumvirat E3 i brzo je dobio na strateškom značaju. NATO je bio previše zauzet pokušavajući da ostane uz američkog predsjednika Donalda Trumpa da bi razvio značajniji politički odgovor, a EU se borila s mađarskim i slovačkim opstrukcionizmom.
Budući da nova Zapadnoevropska unija već de facto postoji, ne bi li imalo smisla formalno je institucionalizirati? Kao minimum, to pitanje bi trebalo ozbiljno razmotriti. Ključne zemlje Zapadne Evrope – kako god želimo definirati taj termin – trebaju čvršći okvir ne samo za koordinaciju politika prema Rusiji i Ukrajini. Također se moraju suprotstaviti američkom maltretiranju, što je primjer najave sada napuštenih dodatnih tarifa evropskim zemljama zbog protivljenja predloženoj aneksiji Grenlanda.
Postoji mnogo načina da se institucionalizira nova Zapadnoevropska unija bez izgradnje velikih struktura i pretjerano kompliciranih aranžmana – i bez daljnjeg potkopavanja ili dupliranja EU ili NATO-a. Važno je da oni koji su još uvijek spremni braniti zapadne vrijednosti nešto učine. Prva godina druge Trumpove administracije nametnula je ovaj obračun Evropi. Sa još tri godine do kraja, oklijevanje nije opcija. Uspostavljanje nove Zapadnoevropske unije trebalo bi biti visoko na dnevnom redu, jer evropska sigurnost ne može čekati.
