Nenad Radičević  fatalan

Autor je vanjskopolitički komentator i dopisnik iz Njemačke za brojne medije na Balkanu.

PISjournalRukovodiocima jednog međunarodnog naučnog instituta sa sedištem u Nemačkoj se naizgled činilo da će to biti uobičajen redovan sastanak sa predstavnicima Evropske komisije, kojima će predstaviti kako napreduju njihovi projekti finansirani iz naučnih fondova Evropske unije.

Međutim, izlaganja o istraživanjima na polju prirodnih nauka prekinuta su neuobičajenim pitanjima iz sfere geopolitike. A koliko Kineza radi na vašem institutu? Zašto ih zapošljavate? Da li ste svesni rizika? Vi znate da oni verovatno odaju naučne tajne kineskoj vladi? Nizala su se pitanja, koja su svetski ugledne profesore naterala da bezmalo zamuckuju i bezuspešno ubeđuju birokrate EU-a da nauka ne poznaje politička ubeđenja i da kod njih rade samo vrhunski naučnici.

Nedavni događaj verovatno najbolje oslikava koliko je zatezanje odnosa Zapada sa Rusijom bilo zapravo samo lagana priprema za približavajuću buru u svim segmentima života Evropljana kada se zaoštri hladni rat između Zapada i Kine. Doduše, evropski zvaničnici na nivou EU-a, ali i država članica, u javnim nastupima ne govore ni o “hladnom“, niti o ekonomskom ratu. Čak ni o takozvanom decopulingu, to jest ekonomskom razvodu EU-a od Kine. Umesto toga, zvanična evropska mantra po pitanju odnosa sa Kinom je da se radi na deriskingu, to jest da se preduzimaju koraci koji će smanjiti rizik od finansijskih gubitaka.

Smanjenje rizika na njemački način
Ono što je očigledno jeste to da u EU postoji drastično različito shvatanje kako bi trebalo da izgleda to smanjenje rizika od saradnje sa Kinom. Jedan je nemački način, koji suštinski podrazumeva da nemačka industrija što manje izgubi od tog smanjenja rizika; drugi je takozvani američki način, koji zapravo želi da u potpunosti raskine zavisnost Zapada od Kine. Uprkos tome što je na čelu EK-a Nemica Ursula von der Leyen, ona je u ovoj podeli zastupnik tog američkog načina, nasuprot zvaničnog Berlina, koji nastoji da zaštiti interese svoje industrije.

Najbolja ilustracija toga kako izgleda smanjenje rizika na nemački način se videla nedavno u Berlinu i Minhenu, kada je kineski premijer Li Qiang sa svojim ministrima došao u Nemačku na kinesko-nemačke vladine konsultacije. Najpre je u Berlinu dočekan sa najvećim počastima, nakon čega je usledila i ceremonija na kojem su kineski i nemački ministri, ali i predstavnici velikih agencija i automobilskih giganata Volkswagen, BMW i Mercedes-Benz, potpisali ugovore o saradnji u nekoliko oblasti. Potom je usledio bezmalo carski doček u Minhenu, gde je bavarski premijer Markus Soeder kineskim zvanicama i predstavnicima nemačke industrije priredio gala večeru u velelepnoj Minhenskoj rezidenziji, nekadašnjoj kraljevskoj palati dinastije Wittelsbach.

Malo je reći da su analitičari koji zagovaraju američki pristup “pitanju odnosa sa Kinom“ bili ne samo zaprepašćeni kako su Nemci dočekali kinesku delegeaciju, već i zbog toga što je Soeder istakao da žele sa Pekingom “saradnju umesto konfrontacije“. Ništa manje simptomatična nije bila ni konferencija za novinare kancelara Olafa Scholza sa kineskim kolegom. Scholz nijednom nije pomenio ni termin derisking, ni Tajvan, niti ljudska prava u kineskom regionu Xinjiang ili u Hong Kongu. Ali je zato istakao: “Nemamo interesa za ekonomsko odvajanje od Kine.“ Iako je pomenuo pitanje medijskih sloboda u Kini, Scholzova konferencija za medije je poprilično ličila na sličnu konferenciju koju je četiri godine ranije držala njegova prethodnica Angela Merkel.

Njemački ‘fatalni signali’ EU partnerima
Reakcija evropskih, ali i nemačkih medija je bila, malo je reći, proamerička, to jest kritički nastrojena prema ovakvom “prokineskom“ ponašanju Scholza i Soedera. Nemački javni servis ARD je u autorskom komentaru zamerio kancelaru što je Kineze “počastio“ posebnim diplomatskim formatom vladinih konsultacija, jer bi “ova vrsta posebne razmene morala da bude rezervisana za demokratski upravljane države i prijateljske zemlje, kao što su Francuska, Poljska, Španija, Izrael i Holandija“. ARD je ovakve kritike pravdao time da sada “imamo posla sa Kinom koja je drugačija nego pre 12 godina“, potom da “kinesko rukovodstvo bar indirektno prikriva ruskog predsednika Vladimira Putina i njegov agresorski rat protiv Ukrajine“, kao i da je “Kina sistemski rival“.

To što je “sistemski rival“ dočekan na crvenom tepihu u Berlinu na izvestan način je bio i šamar ne samo administraciji EU-a u Briselu, već i drugim prestonicama država članica EU-a. Konkretno, nemačka vlada je u sopstvenom koalicionom ugovoru obećala da će svoje konsultacije sa Kinom učiniti “evropskijim“. Ali, Scholzov spoljnopolitički i ekonomski tim je ignorisao sugestije Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva ekonomije i klimatske zaštite da se na konsultacije sa Kinom pozovu i zvaničnici iz Brisela, kao i ostalih evropskih prestonica.

Vrlo je jasno da su kadrovi Zelenih, koji vode ova dva ministarstva, bili besni na kancelarov socijaldemokratski tim. Štaviše, na društvenim mrežama su pojedini funkcioneri Zelenih, koji su poslanici u Evropskom parlamentu, direktno optužili Scholza da nije zaista zainteresovan za “evropeizaciju nemačke politike prema Kini“ te da će ministri iz redova Zelenih morati da se svađaju u vladi ako žele da ispune politiku koju su obećali na početku mandata.

Ugrožena su četiri dominantna sektora
Odsustvo evropskih kolega u Berlinu promptno je procenjeno kao “fatalna greška“ Scholzove politike, zbog čega ne čudi što je vrlo brzo pred Bundestagom usledilo kancelarovo zvanično obraćanje, u kojem je naveo da je Kinu “upozorio da ne koristi silu protiv Tajvana“ te da će “odlučno odbaciti sva jednostrana nastojanja da se silom ili prinudom promeni status quo u Istočnom i Južnom kineskom moru“. Scholzova izjava da je u toku konsultacija podvukao zabirnutost “zbog situacije sa ljudskim pravima i stanje vladavine prava u Kini“ zvučala je poprilično kao pokušaj da “spasi svoju čast“ nakon žestokih kritika u medijima. S druge strane, Scholz ne odustaje od toga da saradnju sa Kinom pravda rečenicom da “globalni izazovi mogu biti rešeni samo zajedno“. I to je isti onaj argument, koji je Angela Merkel koristila kada je svojevremeno branila nemačku političku i ekonomsku saradnju sa Rusijom.

A jasno je da i u jednom i drugom slučaju motivi oba kancelara ne leže u nekoj idealističkoj politici, već u interesima nemačke industrije. U slučaju Rusije ključna je bila niska cena ruskog gasa i nafte, koja je izvozno orijentisanu ekonomiju i proizvodnju u kojoj plate kaskaju u odnosu na troškova života koji skaču, bila temelj ekonomskog uspeha Nemačke protekle dve decenije. Koliko je raskid sa Rusijom teško pogodio Nemačku možda je najindikativnije to što je najjača evropska ekonomija bezmalo jedina u Evropi koja je u recesiji.

Raskid sa Kinom bi za Nemačku u ovom trenutku bio fatalan, jer četiri najdominantnija sektora nemačke industrije ne mogu tako lako da se “otkače“ od Kine. Prvi je automobilska industrija, pre svega Volkswagen, Daimler i BMW, koji i u vreme očiglednog ekonomskog rata SAD-a i Kine ne odustaju od kineskog tržišta i proizvodnje. Drugi je sektor mašinskog inženjerstva, koji, kroz mala i srednja preduzeća, zapošljava oko 1,1 milion ljudi u Nemačkoj. Sledi hemijska industrija, pre svega najveći svetski hemijski gigant BASF, koji zapošljava oko 118.000 radnike, a potom elektronska industrija, poput Siemensa. Ova četiri industrijska sektora i dalje se čvrsto drže proizvodnje, investicija i tržišta u Kini, a nijedan kancelar dosad nije imao snagu da im se u tome suprotstavi koliko god razni analitičari optužuju zvanični Berlin povlači potpuno pogrešne geoekonomske i geopolitičke poteze.

Kina ‘igra’ na čipove i Mađare
I dok se Nemci nadaju da će zadržati povlašćeni odnos sa Kinom, zvanični Peking je i te kako svestan trgovinskog rata sa Amerikancima, pa i zavisnosti zapadne industrije od strateških sirovina koji su na tlu Kine. Od 30-ak sirovina koje se ocenjuju kao “strateške“ u proizvodnji robe, posebno u sektoru visoke tehnologije, 20-ak se dominantno crpe u Kini. Nemački vicekancelar i ministar ekonomije Robert Habeck je priznao da je po pitanju nekih sirovina nemačka zavisnost od Kine 100 odsto te da “ako bi Kina nestala kao tržište, neke nemačke industrije to ne bi preživele”.

Nakon serije uvođenja američkih sankcija protiv kineske industrije kompjuterskih čipova, usledio je pre mesec dana kontraudar: Kina je ograničila svoj izvoz galijuma i germanijuma, koji su ključni za proizvodnju poluprovodnika, to jest čipova. To će Zapadu otežati da tako brzo proizvodi čipove za širok spektar proizvoda od telekomunikacionih instralacija do automobila i bele tehnike, što će kineskim proizvođačima dati kompetitivnu prednost bar za neko vreme. Malo je reći da je to hladan tuš i za Berlin, koji je odlučio da američkom Intelu da subvencije u iznosu od oko 10 milijardi evra kako bi veliku fabriku čipova izgradio na istoku Nemačke. Budući da će kineski izvoz galijuma i germanijuma “zarad zaštite kineske nacionalne bezbednosti od 1. avgusta biti kontrolisan od Ministarstva trgovine Kine“, ne bi bilo čudno da nemački zvaničnici budu prinuđeni da kroz političke kanale traže povlastice.

To će samo još više napraviti podele unutar EU-a, a i Kina se trudi i da u tome “potpomogne“. Mađarski istraživački novinari su otkrili da dokumenta koji dokazuju da je Kina izabrala Mađarsku kao svojvrstan centar za transport proizvoda kineske hemijske industrije namenjenih Evropi. Portal Direkt36 je došao do interenih vladinih dokumenata o tome da je ideja da se iz mađarskih centara za trgovinu hemikalijama snabdevaju evropske fabrike baterija i ostali industrijski pogoni. Konkretno, reč je o do dva miliona kontejnera godišnje i 24.000 voznih polazaka, višestruko više nego sada.

Evropska slabost i američka agresivnost
Čak i kada se izuzme direktan ekonomski uticaj Kine u Evropi, Peking je Evropi značajan i zbog toga što umnogome utiče na situaciju u Africi, gde ulaže šest puta više od Amerikanaca. Drugim rečima, Evropa ne može tek tako da stabilizuje afričke ekonomije iz koji dolaze migranti na evropsko tlo, što bi trebalo da tera EU na saradnju sa Kinom. Da stvar bude gora, u Evropi se uopšte ozbiljno ne diskutuje činjenica da je smanjenje dolaska afričkih migranata jedno od ključnih stvari zašto je Evropi potrebna Kina i zašto su interesi EU-a prema Kini sasvim različiti od američkih interesa prema Kini. Nasuprot tome, dobar deo EU-a se ponaša kao da ima finansijske moći sve to da reši i da slepo sredi američke interese.

Ekonomska statistika ukazuje da evropska ekonomija u odnosu na američku ponire. U 2008. godini, kada još nije došlo do Brexita, ekonomija EU-a je bila 10 odsto veća od američke. Četrnaest godina kasnije ekonomija EU-a i Velike Britanije zajedno je 21 odsto manja od američke. A kada se izuzme Velika Britanija, američka ekonomija je za više od 50 odsto veća od ekonomije EU-a. Ova veza evropske slabosti i američke agresivnosti je verovatno jedna od najvećih ekonomskih pojava minule decenije o kojoj se najmanje priča. Zbog toga ne čudi što nemačka industrija nastoji da igra dvostruku igru – da uporedo enormno investira na američkom tržištu, a da se ne povlači sa kineskog. Sve dok bura američko-kineskog sukoba ne potopi ove nemačke nade.

Izvor