PISjournal – Mnoge zemlje Evropske unije, počevši od Njemačke, polaze od pretpostavke da će veća izdvajanja za odbranu automatski stvoriti kapacitete potrebne za sigurnost Evrope. Međutim, ako takvu politiku budu provodile pojedinačno, samo će produžiti postojanje fragmentiranog i zastarjelog sistema odbrane koji ih je više od 70 godina činio zavisnim od Sjedinjenih Američkih Država, a pritom bi mogle stvoriti i nove rizike.
Kada je riječ o odbrani, Evropa se suočava s tri glavna problema: zastarjelom tehnologijom, nedostatkom obima i neefikasnim upravljanjem. Rat u Ukrajini jasno je ukazao na sva tri problema. Dok Ukrajina koristi inovativne i fleksibilne tehnologije kako bi se suprotstavila mnogo većem ruskom konvencionalnom vojnom arsenalu, ograničenja zastarjelih sistema postala su očigledna. Ipak, Evropa još nije u potpunosti iskoristila priliku koju je rat pružio za testiranje novih sistema naoružanja, povećanje proizvodnje najefikasnijih sistema i pretvaranje tog procesa u institucionalno jačanje i integraciju.
Ako se nastave sadašnja institucionalna i tržišna rascjepkanost, povećanje izdvajanja za odbranu moglo bi postati politički neodrživo. Istraživanja pokazuju da građani više podržavaju ponovno naoružavanje kada dodatnu potrošnju vide kao dio vjerodostojnog evropskog sigurnosnog projekta. Oni podržavaju veća izdvajanja za odbranu, ali samo ako su ona rezultat, a ne prethodnica, evropske integracije u oblasti odbrane.
Podrška javnosti vjerovatno će oslabiti ako se pokaže da nova sredstva dovode do neefikasnog i nepotrebnog udvostručavanja kapaciteta među državama, čime se povećavaju ukupni troškovi popunjavanja odbrambenih nedostataka. To bi izvršilo dodatni pritisak na vlade da opravdaju veću vojnu potrošnju kroz domaću industrijsku korist, što bi moglo biti nauštrb socijalnih programa, klimatskih politika i drugih ulaganja koja podstiču ekonomski rast.
Veća izdvajanja evropskih država nesumnjivo će rezultirati većim vojnim arsenalima, iako možda neefikasno. Međutim, bolje naoružana Evropa ne mora nužno biti sigurnija. Sve dok države djeluju uglavnom kroz vlastite nacionalne odbrambene sisteme, Evropa će ostati strateški ranjiva. Ako velikim državama upravljaju nacionalističke političke stranke, povećava se rizik od nepromišljenih poteza ili ozbiljnih pogrešnih procjena. Suverenitet se često navodi kao opravdanje za nekoordinirano nacionalno djelovanje u oblasti odbrane. Međutim, to je pogrešan argument. Mnogi kapaciteti koji su ključni za stratešku autonomiju izvan su domašaja čak i najvećih evropskih država.
Evropske zemlje zato imaju dvije mogućnosti: ili će zadržati kontrolu nad nabavkama i ostati zavisne od SAD-a za ključne vojne sposobnosti ili će sarađivati s evropskim partnerima kako bi zajednički razvile te kapacitete. Objedinjavanje potražnje, koordinacija nabavki i objedinjavanje proizvodnje mogu smanjiti nacionalnu kontrolu nad pojedinačnim ugovorima, ali će povećati sposobnost Evropske unije da se sama brani i time ojačati njen zajednički suverenitet. Samo prava Evropska odbrambena unija može dugoročno osigurati zajedničku sigurnost. U srednjem roku mnogo se može postići političkim sporazumima i obavezama koje ne zahtijevaju izmjene evropskih ugovora.
Prvi korak bio bi uključivanje vojnih investicija u evropski okvir koji ograničava dupliranje kapaciteta i podstiče interoperabilnost i zajedničke nabavke većeg broja država nego što to trenutno zahtijeva instrument finansiranja “Security Action for Europe”. Prema postojećim pravilima dovoljne su samo dvije zemlje za zajedničku nabavku. U okviru novog pristupa trebalo bi razlikovati ulaganja koja samo održavaju postojeće nacionalne proizvodne linije od ulaganja koja stvaraju zajedničke evropske vojne kapacitete. Iako je politički lakše dobiti podršku za prvu vrstu ulaganja, druga su mnogo važnija jer povećavaju sposobnosti i smanjuju troškove.
Bez okvira na nivou Evropske unije koji može pretvoriti finansijska sredstva u zajedničke kapacitete velikih razmjera, evropske odbrambene sposobnosti ostat će ograničene bez obzira na visinu izdvajanja. Međutim, čini se da je Njemačka trenutno sklona samostalnom djelovanju.
Zahvaljujući trajnom izuzeću zaduživanja za odbranu od ustavnih ograničenja javnog duga i povoljnom tumačenju fiskalnih pravila EU, Njemačka raspolaže izuzetno velikim mogućnostima za povećanje vojne potrošnje. Kada bude dostigla godišnji cilj od 200 milijardi eura za odbranu, vjerovatno oko 2030. godine, Njemačka će činiti približno polovinu ukupne vojne potrošnje Evropske unije.
S obzirom na toliku finansijsku prednost, veliko je iskušenje da Njemačka zaobiđe spori evropski sistem koordinacije. Već se povukla iz važnih zajedničkih projekata, poput programa Future Combat Air System s Francuskom, te se okrenula kupovini gotovih, neeuropskih odbrambenih sistema. Takav pristup prijeti da iznutra oslabi zajedničke evropske odbrambene napore.
Kao najveća ekonomija Evropske unije, Njemačka se ponovo suočava s poznatim izborom: djelovati samostalno ili preuzeti ulogu odgovornog lidera. Ako odabere jednostrani pristup i potakne druge države da učine isto, Evropska unija mogla bi ostati potpuno zavisna od SAD-a za ključne vojne sposobnosti poput satelitskih komunikacija u niskoj Zemljinoj orbiti, obavještajnih i sistema za navođenje ciljeva, protivbalističke odbrane, nuklearnog odvraćanja i strateškog transporta. To su istinska evropska javna dobra koja bi trebalo finansirati i razvijati na nivou Evropske unije.
Kao što je dugoročna sigurnost Evrope povezana s evropskom integracijom, tako bi i rješenje ovog novog “njemačkog pitanja” moglo biti u stvaranju Evropske odbrambene unije. Kada je padao Berlinski zid, njemački kancelar Helmut Kohl, francuski predsjednik François Mitterrand i predsjednik Evropske komisije Jacques Delors uspjeli su ujedinjenu Njemačku čvrsto vezati za Evropu stvaranjem zajedničke valute. Danas bi tu ulogu trebala imati potpuno razvijena Evropska odbrambena unija.
Ostaje neizvjesno hoće li kancelar Friedrich Merz, predsjednik Emmanuel Macron i predsjednica Evropske komisije Ursula von der Leyen pokazati istu viziju i političku odlučnost kao njihovi prethodnici. Međutim, vrijeme ističe. Već naredne godine izbori u više država Evropske unije povećat će politički pritisak na lidere da biraju mjere koje donose brze rezultate zbog čega će donošenje hrabrih odluka, posebno u oblasti odbrane, biti znatno teže.
