Nenad Radičević
PISjournal – Proteklih dana na vanrednim samitima evropskih lidera u Londonu, Parizu i Briselu, pa i u poslednjem govoru predsednice Evropske komisije Ursule von der Leyen pred poslanicima Evropskog parlamenta odjekivala je uvek samo jedna reč – naoružavanje. Prvi potezi Donalda Trumpa nakon povratka u Belu kuću uverili su evropske lidere da ih samo brzo naoružavanje može, kako ističu, spasiti katastrofe.
Suočeni sa mogućnošću uklanjanja američke zaštite nuklearnim kišobranom, pomirenja američkih i ruskih interesa nauštrb Evropske unije, povlačenja američkih trupa iz Evrope, kao i Trumpovog insistiranja da Evropljani sami plate sveukupni ceh mira u Ukrajini, evropski lideri su većinski procenili da po pitanju odbrane i bezbednosti ne mogu više da računaju na SAD.
I dok se u prvi mah stavlja francusko-britanski predlog o „koaliciji voljnih“ da brani Ukrajinu i tamo održi mir u slučaju prekida rata, evropska trka u naoružavanju nije toliko rezultat brige oko opstanka Ukrajine, koliko uverenja da bi bezbednost Evropske unije ubuduće mogla da bude prepuštena milosti i nemilosti dva predsednika imperijalnih ambicija – Donalda Trumpa i Vladimira Putina.
Von der Leyen je u pravu kada je u Evropskom parlamentu rekla da je vreme iluzija prošlo, ali je ono prošlo još pre tri godine kada je počela ruska sveobuhvatna invazija na Ukrajinu. Iako je već tada bio poslednji „poziv na uzbunu“ da Evropa mora da se pripremi za nove geopolitičke okolnosti, evropski lideri su bili bili pak uvereni da još mogu da se uljuljkaju u Pax Americanu, to jest mir na zapadnoj hemisferi garantovan američkom vojnom i ekonomskom moći.
A da paradoks bude veći, čak i sada kada izgledno budući nemački kancelar Friedrich Merz govori o tome da mu je „apsolutni prioritet“ da ojača EU „što je brže moguće kako bi se, korak po korak, zaista mogla da postigne nezavisnost od SAD-a“, Merz, Macron i ostali evropski lideri zapravo i dalje računaju na Washington i ne mili im se da zaista što pre postignu „stratešku autonomiju“ Evrope od Amerike, koju je svojevremeno zagovarao bivši francuski predsednik Charles de Gaulle.
Štaviše, Evropljani igraju svojevrsnu dvostruku igru. S jedne strane, na sva zvona pričaju o nezavisnosti od SAD-a po pitanju odbrane, a s druge strane, stalnim isticanjem kako dižu svoja nacionalna izdvajanja za odbranu zapravo pokušavaju da se dodvore Trumpu i osiguraju da on ne odustane od NATO-a kao vida kolektivne odbrane. Osim toga, ispunjavanjem Trumpovih očekivanja Evropljani nastoje da kod njega zasluže da im da stolicu za pregovaračkim stolom o uspostavljanju mira u Ukrajini.
Zbog toga ne čudi da šefica Komisije, s jedne strane, govori o tome da je „evropski bezbednosni poredak poremećen“ te da su „brojne iluzije srušene“, a s druge strane, da je „SAD saveznik u transatlantskom savezu“.
U planu koji je predstavila evropskim parlamentarcima, EU namerava za naoružavanje da u toku četiri godine utroši gotovo 800 milijardi evra, od kojih 150 milijardi evra kroz zaduživanje, a 650 milijardi kroz veću „fiskalnu fleksibilnost“ i preusmeravanje novca iz drugih budžetskih stavki.
Širenje straha
Kako bi opravdali vanredna zaduživanja, vodeći evropski političari su krenuli u pravu propagandnu kampanju u kojoj šire strah od skorog ruskog vojnog napada na EU i evropske članice NATO-a. Iako taj narativ traje već tri godine, novi zamah je dobio nakon svađe Trumpa i Zelenskog u Beloj kući, nakon koje je francuski predsednik Emmanuel Macron istakao da „postoji agresor koji je Rusija i postoji napadnuta država a to je Ukrajina“. Usledio je niz samita u Parizu, Londonu i Briselu, na kojem je isticana evropska podrška Ukrajini, ali i planovi da se Evropa sama pobrine za svoju odbranu od Rusije.
Poljski premijer Donald Tusk objavio je plan vojne obuke za sve poljske muškarce, dok je pre nekoliko meseci u poljske škole uvedena obavezna obuka školaraca za rukovanje oružjem i ciljanja u metu. Osim toga, Tusk je u parlamentu istakao da Poljska mora da teži najnaprednijim vojnim kapacitetima, uključujući nuklearno i moderno nekonvencionalno oružje. Kako je rekao, ovo je ozbiljna trka – „trka za bezbednost, a ne za rat“.
Čak je i šef nemačke spoljno-obaveštajne službe BND Bruno Kahl u razgovoru za Deutsche Welle rekao da „ako se rat u Ukrajini završi pre 2029. ili 2030. godine, Rusija bi bila u mogućnosti da iskoristi svoje tehničke, materijalne i kadrovske resurse da brže predstavlja pretnju Evropi”. Dok je šef BND-a praktično time priželjkivao nastavak rata u Ukrajini, pojedini nemački stručnjaci za bezbednost su na nemačkom javnom medijskom servisu ustvrdili da je ovo poslednje mirno leto u EU te da na jesen može da usledi vojni sukob Rusije i EU.
Čak se i Danska priprema za napad Rusije, što se čini poprilično malo verovatno, a politički veoma zanimljivo. Naime, Trump je bukvalno rekao Danskoj da želi da joj oduzme teritoriju te da ne može da isključi mogućnost vojne intervencija kako bi Grenland pripojio Sjedinjenim Američkim Državama. I dok Trump na tome nedeljama insistira, napominjući da bi u najboljem slučaju SAD „kupio“ Grenland, danski ministri u medijima ovih dana isključivo govore o tome da je Danskoj pretnja – Rusija.
I dok evropska krajnja desnica za ovo optužuje „liberalno-globalističke političare povezane za američkom dubokom državom“, kada se odbace ovakve ideološko-propagandne tvrdnje može se reći da je „Putin će napasti Evropu“ postalo savremena verzija tvrdnje „Irak ima oružje za masovno uništenje“ s početka ovog veka.
Ko će najviše profitirati
I dok se malo vodećih evropskih političara i stručnjaka za bezbednost suprotstavlja tvrdnji o neminovnom ruskom napadu, u evropskim raspravama se sve češće čuje sumnja pojedinih eksperata da li će evropske birokrate znati da pametno potroše 800 milijardi evra tako da to poboljša evropsku odbranu, stratešku autonomiju i tehnologiju, ali i da ujedno podstakne ekonomski rast. Naprotiv, sve veći broj analitičara izražava umereno nepoverenje u Brisel, pa čak i u vlade država članica, strepeći da će ovako velikom potrošnjom biti „posejano seme sledeće dužničke krize“.
A da stvari budu gore, sve češće se čuje sumnja da od evropskog naoružavanja neće imati finansijske koristi evropske kompanije namenske industrije, već njihove američki suparnici i američki suvlasnici najvećih evropskih proizvođača oružja.
Kako je pokazala studija Međunarodnog instituta za istraživanje mira u Stokholmu (Sipri), skoro dve trećine oružja koje su evropske članice NATO-a uvezle u poslednjih pet godina proizvedeno je u SAD-u, pri čemu se u tom periodu evropski uvoz oružja više nego udvostručio u odnosu na petogodišnjeg perioda pre toga.
I dok evropske članice NATO-a trenutno čekaju 500-ak borbenih aviona i mnoga druga oružja američkih proizvođača, kupljenih kao svojevrsna – ispostaviće se neuspešna – „polisa osiguranja“ kod Trumpa, pitanje je da li će Amerikanci najviše profitirati i od novih velikih evropskih nabavki naoružanja. Uprkos tome što predsednica EK želi da iskoristi zajmove u vrednosti od 150 milijardi evra da smanji oslanjanje na oružje kupljeno izvan bloka te da taj novac bude iskorišćen za „istraživanje, razvoj i dobre poslove ovde u Evropi“, čak i to bi zapravo napunilo džepove Amerikanaca.
Tako u najvećem nemačkog proizvođaču tenkova i naoružanja, Rheinmetallu Amerikanci drže gotovo 37 odsto vlasništva, pri čemu je najveći pojedinačni akcionar Blackrock. Ovaj američki investicioni fond je prisutan i među akcionarima italijanske najveće firme za proizvodnju oružja Leonardo u kojem među nedržavnim suvlasnicima bezmalo 60 odsto njih ima sedište u Severnoj Americi.
Čak i bez najavljenog novog naoružavanja, akcije evropskih proizvođača oružja su rastu brzinom kojom su pre 25 godina rasle akcije visokotehnoloških kompanija, pa tako rastu i profiti američkih investicionih kuća, koje su među njihovim vodećim investitorima. Primera radi, samo u prvih dva i po meseca ove godine vrednost korpe akcija, koje američki Goldman Sachs ima u evropskim oružarskim firmama, porasla je za više od 60 odsto.
U Nemačkoj, pak, već se sumnja da bi veliki deo novca od oko hiljadu milijardi evra iz planiranih specijalnih fondova za infrastrukturu i odbranu mogao takođe da se slije u američke ruke, konkretno Blackrocku, bivšem poslodavcu Friedricha Merza. I to ne samo zbog suvlasništva u Rheinmetallu, već i zbog vlasništva u kompanijama koje bi mogle od Nemačke da dobiju poslove obnove i izgradnje infrastrukture, poput hitno potrebnog proširenja električne mreže. Ugledni ekonomisti koji su bili ranije i savetnici nemačkih vlada upozoravaju da bi Merzova vlada mogla da promoviše privatne investicije kroz infrastrukturni program, garantujući Blackrocku povrat od osam do deset odsto.
Sve u svemu, čini se izvesnim da bi od evropske „nezavisnosti od SAD-a“, najveće koristi mogle da ima upravo SAD.
Odakle novac za sve planove
Međutim, postavlja se pitanje odakle državama članicama, ne samo 800 milijardi evra koliki je „težak“ plan Evropske komisije o naoružavanju EU, već i novac za obnovu Ukrajine i održanje eventualnih evropskih mirovnih trupa u Ukrajini, što je sveukupno trošak koji za narednih deset godina stručnjaci procenjuju da je oko 3.100 milijardi evra.
Osim za Nemačku, pojedinačno zaduživanje će već biti delimičan izazov za pojedine zemlje, čak i za Francusku i Italiju, jer im se javni dug približava ili već premašuje nacionalni proizvod, pa investitori nisu tako radi da olako kupuju njihove državne obveznice. Ova prepreka je tehnički lako premostiva zajedničkim evropskim zaduživanjem, pa čak i Ursula von der Leyen govori da će od 800 milijardi evra 150 milijardi biti prikupljeno zajmovima. Doduše, to će sasvim sigurno biti uzrok za brojne duge noćne samite EU, jer će zvanični Berlin neće tako lako prihvatiti da garantuje za zajedničke dugove napravljene da bi se jačale vojske drugih zemalja, bez kontrole šta te zemlje rade sa tim novcem i kakvu će politiku voditi.
S druge strane, moguće je novac prikupiti i povećanjem poreza, ali je ta mogućnost poprilična ograničena, imajući u obzir pad životnog standarda Evropljana izazvanog inflacijom i ogromnim cena energenata proteklih godina. Ograničenost ove varijante se možda najbolje videla protekle dve godina kako su masovni protesti potresali Francusku, pa čak i Nemačku, kada su tamošnje vlade povećavale poreze ili ukidale subvencije za poljoprivrednike.
I treća i najizvesnija mogućnost da će, zarad naoružavanja, evropski lideri udariti na evropsku državu blagostanja kombinovano sa umanjivanjem bezbednosti, koje se tiče industrije naoružanja i bankarskih garancija za zajmove, uz nastojanje da se za finansiranje troškova odbrane čak iskoriste i privatna štednja građana. Ovo poslednje je već najavila Ursula von der Leyen, saopštivši da će ovog meseca Evropska komisija otkriti „štednu i investicionu uniju“ te da će kroz nove finansijske proizvode „privatnu štednju pretvoriti u toliko potrebne investicije“ sa ciljem povećanja konkurentnosti EU.
Naoružavanje po cijenu socijalnih davanja
Međutim, najveći udar će doživeti beneficije građana u okviru takozvane države blagostanja po kojem je posleratna Evropa prepoznatljiva – od novčane i zdravstvene pomoći socijalno ugroženima, preko nadoknada za nezaposlene i subvencija troškova vrtića, do subvencionisanja kulture i obrazovanja.
Neoliberalni komentatori, naročito u britanskim uticajnim medijima, već se raduju tome što će ova kriza naterati evropska bogata, demokratska društva da „izvrše teške reforme“, to jest smanje, kako tvrde, „džinovsku državu blagostanja“ koju s prezirom opisuju tako da je „svako mlađi od 80 godina, koji je proveo život u Evropi, smatra prirodnim načinom stvari“.
I dok ti komentatori smatraju da bi „više militarizovani, a manje socijalistički kontinent“ zapravo više ličio da SAD, nekako se zanemaruje to kako će na društvena kretanja uticati ta „amerikanizacija“ Evrope. Mnoge evropske zemlje su protekle dve decenije već umanjile sopstvene odlike države blagostanja, pod pritiskom borbe za privrednom konkurentnošću na svetskom planu u situaciji u kojoj je evropsko stanovništvo sve starije, privrede vape za mladom radnom snagom, a suočavaju se sa jeftinom konkurencijom iz Azije i rastom energetskih troškova zbog geopolitičkih previranja.
I možda je Evropa time spasila koji procenat u produktivnosti i konkurentnosti, ali je dobila narastajuće nezadovoljstvo stanovništva, koje se ubrzano preliva u sve više glasova za krajnju desnicu i u znatno manjem broju za krajnju levicu.
Drugim rečima, ukoliko zarad naoružavanja, Evropa ubije svoju državu blagostanja, sva je prilika da će napuniti džepove Amerikanaca, a na vlast u evropskim prestonicama dovesti krajnju desnicu. Apsurda li, istu onu krajnju desnicu koja je bliska Putinu i Trumpu zbog kojeg i kreću u veliko naoružavanje Evrope.
