Nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas zajedljivo je prokomentarisao dramatične događaje koji su se odvijali u Vašingtonu prošle srede – juriš na zgradu Kapitola i pokušaj predsednka Donalda Trampa da izvede državni udar – podsećajući kako je Hitlerovo uspostavljanje totalne vlasti otpočelo spaljivanjem Rajhstaga 1933. godine. Apokaliptične asocijacije pokazuju kako spoljni svet posmatra Sjedinjene Države.
Biće potrebne decenije pre nego što američki zvaničnici budu mogli da govore drugim državama o značaju izbora i mirne predaje vlasti, a da im zauzvrat u lice ne bude bačen užas koji se odigrao prošle srede. Nema sumnje da je Amerika fundamentalno oslabljena na međunarodnoj pozornici.
Skandalozni neuspeh
Obnavljanje američke moći, uticaja i prestiža postalo je beznadežan zadatak. Sile-rivali uočile su novu ranjivost Sjedinjenih Država. Čak i najčvršći američki saveznici u Evropi preispituju poverenje u transatlantsko savezništvo u čijoj srži je NATO, toliko neurotična je postala američka politika.
Generalna percepcija jeste da je predsednik Tramp podstakao „pobunu“, da pozajmimo izraz koji je upotrebio izabrani predsednik Džo Bajden. Nemačka kancelarka Angela Merkel i britanski premijer Boris Džonson takođe su direktno optužili Trampa. U naletu besa i očaja, demokrate zahtevaju „otpuštanje“ Trampa sa predsedničke funkcije.
Za to vreme, šljašteća anomalija koja skreće pažnju je očigledna nesposobnost bezbednosnih agencija da spreče haos u zgradi Kapitola. Sama činjenica da bezbednosne snage nisu mogle da spreče da se uopšte dogodi nešto takvo u citadeli američke demokratije svedoči o disfunkcionalnom sistemu.
Isto tako, tu je i duboko zabrinjavajuća činjenica skandaloznog neuspeha snaga reda. Niz administracija je, od napada 11. septembra, uložio milijarde dolara na jačanje unutrašnje bezbednosti (engl. „homeland security“). Ali začuđuje pasivnost snaga bezbednosti razmeštenih na Kapitol Hilu. Ona je u oštrom kontrastu sa masovnom demonstracijom sile koja karakteriše konfrontacije policije sa demonstrantima koji mirno agituju protiv rasne nepravde, rata i represije u Americi.
Vašingtonovo upozorenje
Amerika ima istoriju policijske empatije prema belačko-supremacijskim paravojnim grupama. Slike sa lica mesta pokazuju da makar neki od 2.000 uniformisanih pripadnika razmeštenih oko zgrade Kapitola nisu bili zainteresovani da spreče rulju da uđe u objekat. Postoji najmanje jedna kontroverzna fotografija, koja kruži društvenim medijima, na kojoj se policajac slika sa demonstrantima. Druge fotografije pokazuju kako policajci bukvalno otvaraju vrata zgrade Trampovim pristalicama.
Nema dileme da je nešto trulo u državi Danskoj. Zaista mnogo toga pokazuje ozbiljnu slabost američkog političkog sistema, koju ne može da prikrije trenutna euforija povodom preuzimanja kontrole nad Senatom od strane demokrata nakon šest godina. Slabost je mnogo dublja i tiče se arhaičnog izbornog sistema Amerike, kao i velike polarizacije, ne samo u društvu, nego i unutar dve vodeće stranke.
Linije podele postale su toliko duboke da ih nije moguće gurnuti pod tepih. Sve je izvesnije da će se i Republikanska i Demokratska stranka u doglednoj budućnosti podeliti, time okončavajući eru dvopartijskog sistema. Amerika je postala ona prezrena i podeljena republika na koju su upozoravali Džordž Vašington i njegov naslednik Džon Adams.
Vašington je u svom pozdravnom govoru upozorio na opasnost od „hiper-strančarenja“ – „smenjujućih dominacija jedne frakcije nad drugom, zaoštrenih duhom osvete“, što bi se u jednom momentu pretvorilo u „užasavajući despotizam“, dok je Adams govorio kako se „podele republike na dve velike stranke… treba plašiti kao velikog političkog zla“.
Sve ili ništa
Paradoks je to što je dvopartijski sistem u Americi poživeo tako dugo zato što dve stranke nisu bile mnogo udaljene u svojim stavovima. U stvari stranke su imale premalo definisanih ideoloških i političkih stavova; funkcionisale su kao labave, široke koalicije federalnih i lokalnih stranaka. Bio je to u realnosti četvoropartijski sistem u kojem su liberalne demokrate i konzervativni republikanci kohabitirali sa liberalnim republikancima i konzervativnim demokratama.
Međutim stranačka politika je radikalno promenila kurs poslednjih decenija, i to „od kompromisno orijentisanih prepirki o državnim izdacima do moralizatorskih sukoba na sve ili ništa o pitanju nacionalne kulture i identiteta“, kako je to nedavno napisao Li Dratmen, autor knjige „Presecanje dvopartijske petlje propasti: Razmatranje višestranačke demokratije u Americi“.
Prema Dratmenovim rečima: „Kako se konflikt zaoštrio, stranke su promenile vrednosti za koje se zalažu. Kako su se stranke promenile, konflikt se dodatno zaoštrio. Liberalni republikanci i konzervativne demokrate su nestali. Četvorostranački sistem spao je na svega dve stranke“.
„Demokrate – stranka raznolikosti i kosmopolitskih vrednosti – uspostavila je dominaciju u velikim gradovima, ali je nestala u unutrašnjosti. A republikanci – stranka tradicionalnih vrednosti i belačkog, hrišćanskog identiteta, povukla se iz gradova i procvetala u unutrašnjosti. Partijski društveni mehuri počeli su da rastu, a kongresni distrikti sve izraženije su počeli da pripadaju jednoj ili drugoj stranci. Rezultat je da stranački izbori (engl. „primary election“), a ne generalni, određuju pobednika u mnogim distriktima“.
Zamrznuti u vremenu
Neizbežni ishod jeste da su međupartijski kompromisi izumrla praksa, da nema nikakvih dodirnih tačaka između dve stranke, a sistem podele i kontrole vlasti je popustio. Odgovor leži u višestranačkoj demokratiji. No, prepreka je u začaranom krugu koji stvara izborna klauzula Ustava, prema kojoj se državama prepušta da odlučuju o svojim pravilima, dok se za Kongres rezerviše moć intervencije – što je Kongres godinama koristio kako bi očuvao dvopartijski sistem i umanjio značaj predsedničkih izbora.
Kako može da postoji moderna masovna demokratija bez političkih stranaka? Većina naprednih demokratija prebacila se na proporcionalno predstavljanje, podržavajući višestranačje, dok američkih izborni sistem i pravila glasanja koji su u 19. veku uvezeni iz Britanije bez ikakve debate, ostaju zamrznuti u vremenu.
Višestranačka demokratija nije savršena, ali je daleko funkcionalnija kad je u pitanju održažavanje raznolikosti i podsticanje kompromisnog ponašanja koje je suštinski važno za samoupravljanje u jednom pluralnom društvu poput američkog. Visok nivo nezadovoljstva i frustracija ispoljen u neredima na Kapitolu alarmantno upozoravaju da binarno „hiper-strančarenje“ (na koje su Vašington i Adams upozoravali) nagoveštava propast američke demokratije.
Legislativni ćorsokak
Kako bi se razvejali crni oblaci koji se sve više zgušnjavaju nad Amerikom, mora se pristupiti reformama čiji će cilj biti transformacija Amerike u višestranačku demokratiju. Kako stvari stoje, hiper-strančarenje je intenziviralo legislativni ćorsokak i vodi ka autoritarizmu. Kongresmeni iz stranke iz koje dolazi predsednik nemaju podsticaj da ga obuzdaju, jer njihov izborni uspeh zavisi od njegovog uspeha i popularnosti.
Sa druge strane, kongresna opozicija nema podsticaj da sarađuje sa predsednikom jer je njihov izborni uspeh vezan za njegov neuspeh i nepopularnost. Rezultat je kapitulacija i/ili opstruiranje – u zavisnosti od toga ko zauzima koju stranu u ovoj polarizaciji.
Pri tome legislativni ćorsokak podrazumeva veću zavisnost od sudstva za rešavanje problema, što je naravno učinilo postavljenja sudija Vrhovnog suda (naročito pošto je njihov mandat doživotan) igrom visokih uloga, uz gadne bitke u procesu njihovog potvrđivanja. Dno je dotaknuto kada je Tramp prošlog ponedeljka pritiskao državnog sekretara Džordžije da koriguje prošlogodišnje izborne rezultate.
Bajden, taj kvintesencijalni čovek konsenzusa koji sebe opisuje kao „tranzicionog predsednika“, najkvalifikovaniji je da izađe na kraj sa uzročnicima polarizacije u američkoj politici, pre nego što metastaziraju u fatalni stadijum.
Evropljani, zahvaljujući sopstvenoj istoriji, razumeju da duboko manjkava američka varijanta demokratije više ne predstavlja raznovrsnost američkih građana, niti može da ih ujedini oko zajedničkih ciljeva, pa politika postaje sve haotičnija i sve više despotska, dok se građani i političari osećaju ugroženim od strane preterano snažne izvršne vlasti.
Komentar nemačkog ministra spoljnih poslova Hajka Masa dira u osetljiv živac, ali budućnost američke demokratije mogla bi da zavisi od pažljivog proučavanja tragične nemačke istorije. Neredi na Kapitolu mogli bi da se pokažu kao kanarinac u političkom rudniku, odnosno kao – upozorenje.
