Bizarna atmosfera pandemije covid-19 tera me da se prisetim osećanja koja sam imao kao mladić u 84. pešadijskoj diviziji tokom Ardenske bitke. Sada, baš kao i krajem 1944. godine, prisutan je osećaj opšte opasnosti, koja ne preti samo određenom pojedincu, već udara nasumično i razorno. Ali postoji važna razlika između tog davno prošlog vremena i ovog našeg. Tada je američka izdržljivost bila ojačana ultimativnom svešću o nacionalnoj svrsi. Danas, u podeljenoj državi, neophodna je efikasna i dalekovida vlada kako bi se prevazišle prepreke bez presedana po snazi i globalnim razmerama. Održanje poverenja javnosti je krucijalno za društvenu solidarnost, za međusobne odnose različitih slojeva društva, kao i za međunarodni mir i stabilnost.
Nacije se učvršćuju i bujaju na temeljima uverenja da su njihove institucije u stanju da predvide krize, obuzdaju njihove posledice i obnove stabilnost. Kada se pandemija covid-19 završi, institucije mnogih zemalja biće percipirane kao neuspešne, bez obzira da li je takav sud tačan ili ne. Realnost je da svet više nikada neće biti isti nakon koronavirusa. Voditi rasprave oko onoga što se već dogodilo sada bi samo otežalo da se uradi ono što je neophodno da bude urađeno.
UDAR BEZ PRESEDANA
Koronavirus je udario u razmerama i snazi bez presedana. Njegovo širenje je eksponencijalno: broj američkih slučajeva se duplira na svakih pet dana. U mometu pisanja ovog teksta ne postoji lek. Medicinske zalihe su nedovoljne za izlaženje na kraj sa sve većim talasima zaraženih. Odeljenja intenzivine nege su na ivici pucanja, ili sa druge strane te ivice. Obim tesiranja je nedovoljan za utvrđivanje obima infekcije, da i ne pominjemo smanjivanje širenja bolesti. A do uspešne vakcine moglo bi proći između 12 i 18 meseci.
Po pitanju izbegavanja momentalne katastrofe, američka administracija je obavila dobar posao. Ali konačni test biće pitanje da li se širenje virusa može zaustaviti, a onda i poništiti na način i u obimu koji bi očuvali poverenje javnosti u sposobnost Amerike da upravlja sobom. Krizni napori, ma kako veliki i neophodni, ne smeju da priguše urgentni zadatak pokretanja paralelnog poduhvata za tranziciju ka postpandemijskom poretku.
Lideri se nose sa ovom krizom pretežno na nacionalnom nivou, ali društveno razgrađujući efekti virusa ne poznaju granice. I dok će napad na zdravlje ljudi – nadajmo se – biti privremen, politički i ekonomski haos koji se njime oslobađa mogao bi da traje generacijama. Nijedna država, čak ni SAD, ne može čisto nacionalnim angažmanom da savlada virus. Rešavanje potreba aktuelnog trenutka moraće na kraju da se kombinuje sa globalnom vizijom i programom saradnje. Ukoliko ne budemo mogli da uradimo oba paralelno, doživećemo najgore posledice na oba plana.
Učeći na primerima razvoja Maršalovog plana i Projekta Menhetn, Sjedinjene Države bi morale da ulože veliki trud u tri glavna domena. Prvo, da ojačaju globalnu otpornost na zarazne bolesti. Trijumfi medicine poput polio vakcine ili istrebljenja velikih boginja, i nastajanje statističko-tehničkog čuda medicinske dijagnostike pomoću veštačke inteligencije, uljuljkali su nas u opasno samozadovoljstvo. Moramo da razvijemo nove tehnike i tehnologije za kontrolu infekcija i da srazmerno pristupimo vakcinisanju široke populacije. Gradovi, države i regioni moraju da se konzistentno pripremaju za zaštitu svojih ljudi od pandemija, i to pravljenjem zaliha, kooperativnim planiranjem i naučnim istraživanjima.
ISTORIJSKI IZAZOV
Drugo, mora se raditi na isceljenju rana koje su nanete svetskoj ekonomiji. Svetski lideri su naučili važne lekcije iz finansijske krize od 2008. godine. Trenutna ekonomska kriza je kompleksnija: kontrakcija koju je izazvao koronavirus ne može se po brzini i globalnom obimu uporediti sa bilo čime što je svet u svojoj istoriji iskusio. A neophodne mere zaštite javnog zdravlja, poput društvene izolacije i zatvaranja škola i firmi, doprinose ekonomskom pritisku. Adekvatni programi bi takođe morali da se pozabave pitanjem kako ublažiti dolazeći haos za najranjivije populacije sveta.
Treće, moraju se zaštititi principi liberalnog svetskog poretka. Osnivačka legenda savremene vladavine je grad pod zidinama, koji štite moćni vladari, ponekad despotski, ponekad dobronamerni, ali uvek dovoljno jaki da zaštite svoj narod od spoljnog neprijatelja. Mislioci prosvetiteljstva su preuredili ovaj koncept, zastupajući stav da je svrha legitimne države da ljudima obezbedi fundamentalne potrebe: bezbednost, poredak, ekonomsko blagostanje i pravdu. Odosno stvari koje pojedinci ne mogu samostalno da obezbede. Pandemija je vratila jedan anahronizam – ponovo je oživela onaj grad pod zidinama, u eri u kojoj prosperitet zavisi od globalne trgovine i slobode kretanja.
Demokratske države moraju da brane i očuvaju svoje prosvetiteljske vrednosti. Globalno napuštanje ideje o balansiranju moći legitimitetom izazvaće dezintegraciju društvenog ugovora kako na domaćem, tako i na međunarodnom planu. Međutim, to milenijumsko pitanje legitimiteta i sile ne može se rešavati istovremeno dok traju napori za prevazilaženje pošasti covid-19. Uzdržanost je neophodna na svim stranama – kako u domaćoj politici, tako i u međunarodnoj diplomatiji. Moraju se uspostaviti prioriteti.
Od Ardenske bitke prešli smo put do sveta u kojem raste prosperitet i jača ljudsko dostojanstvo. Sada živimo u epohalnom trenutku. Lideri se nalaze pred istorijskim izazovom u kojem moraju da istovremeno upravljaju krizom i grade budućnost. Neuspeh bi mogao da zapali svet.
