Jayati Ghosh
Politička ekonomija vakcine- Pandemija kovida-19 neobična je na više načina: nesrazmerno su pogođeni ljudi iz bogatih zemalja (posebno u Evropi i Severnoj Americi), dok su opseg političke mobilisanosti za suzbijanje zaraze, te brzina i hitnost globalne reakcije bez presedana.
Aktivni interes bogatih zemalja za kontrolu pandemije oblikovao je i pojedinačne nacionalne odgovore kao i globalnu politiku. Ogroman podstrek razvoju vakcina pružen je kroz značajne subvencije farmaceutskim kompanijama, kupovinu vakcina u pretprodaji i druge oblike podrške vlada SAD, Rusije, Kine i evropskih zemalja.
To je dovelo do munjevitog razvoja više kandidata za vakcinu protiv kovida-19 i još brža regulatorna odobrenja nekoliko njih. Vakcinama je obično potrebno nekoliko godina za razvoj i dozvole, delom zbog dugih kliničkih ispitivanja u kojima se proveravaju moguće reakcije. Pojedini kandidati za vakcinu, međutim, dobili su zvanično odobrenje u Rusiji i Kini i pre nego što je završena vitalna treća faza ispitivanja. Regulatorne procedure su ubrzane čak i u SAD i Evropi, zanemarujući uobičajene zahteve za potpunim podacima i bez provere mogućih neželjenih posledica.
Uprkos takvoj proaktivnoj politici, proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida-19 razotkrila je i uvećala globalne nejednakosti. Tri odlike se ističu: ogoljeni grabež bogatih zemalja za vakcine, zaštita patentnih prava koja ometa masovniju proizvodnju i upotreba distribucije vakcine za promociju nacionalizma i diplomatske ‘meke moći’.
Grabež za vakcine
Čini se očiglednim da se pandemija može savladati samo kada se zaraza suzbije svuda u svetu. Što se duže čeka na ujednačenu vakcinaciju širom sveta, rastu šanse da virus mutira i smanjuje se mogućnost kontrole zaraze čak i u bogatim zemljama koje gomilaju doze. Produženi strah od zaraze, usled loše sprovedene vakcinacije, utiče na ekonomske izglede, ometa i odlaže globalni ekonomski oporavak. Ti rizici su toliko veliki da bi bogate zemlje imale koristi čak i kad bi same platile vakcinaciju čitavog svetskog stanovništva.
Pristup ‘svaka zemlja za sebe’ je iracionalan i kontraproduktivan, ali upravo se to desilo.
Kada su za tri glavna kandidata za vakcinu (proizvođača Pfizer-BioNTech, Moderna i AstraZeneca) dobijene dozvole u SAD i Evropi, bogate zemlje su pojurile da polože svoje pravo na njih, potvrđujući bojazan od monopola na prve doze bilo koje delotvorne vakcine. Do kraja februara 2021. vakcinacija protiv kovida-19 pretežno se odvijala u razvijenom svetu.
To nije moralo da se desi tako. Mehanizam za globalni pristup vakcinama (COVAX) koji vode Svetska zdravstvena organizacija (SZO), Koalicija za inovacije i epidemiološku spremnost i Gavi, uspostavljen je upravo zato da spreči takav ishod, gomilanje vakcina u bogatim zemljama, kao i da obezbedi jednak pristup vakcini. COVAX je namenjen ubrzanju razvoja vakcina, obezbeđivanju doza svim zemljama i pravičnoj distribuciji, počev od visokorizičnih grupa. Do početka 2021. mehanizmu se priključilo 190 zemalja, što je većina svetskog stanovništva. U februaru su se konačno pridružile i SAD (što je do tada sprečavao bivši predsednik Donald Tramp). Zemlje sa višim i srednjim prihodima imaće pristup vakcinama sa COVAX spiska i plaćaće isporučene doze. Ostale 92 države dobiće vakcine besplatno.
Prema COVAX planu, vakcine se distribuiraju u dve faze. U prvoj fazi, sve zemlje obuhvaćene mehanizmom dobijaju dovoljno doza za imunizaciju 3% svog stanovništva u najvećem riziku, poput radnika u zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti na prvoj liniji fronta. Dodatne doze bi zatim pokrile 20% stanovništva svake zemlje, počev od starijih i onih sa komorbiditetima. U drugoj fazi, vakcine se isporučuju pojedinim zemljama prema kriterijumima kao što su brzina širenja virusa, prisustvo drugih patogena (na primer, ospica) i opasnost od kolapsa zdravstvenog sistema. Na kraju bi svi bili pokriveni.
To je pravičan sistem, s obzirom na ograničenu proizvodnju. Ali Mehanizmu i dalje nedostaju finansije, jer su od skromnih predviđenih 6,8 milijardi dolara za 2021. do sada prikupljene samo 4 milijarde. Što je još gore, nije ispunjen ni plan kupovine količina potrebnih za besplatnu distribuciju siromašnim zemljama. Razlog tome je u činjenici da COVAX mehanizam dozvoljava članicama da samostalno kupuju direktno od farmaceutskih kompanija, pa su se bogate zemlje utrkivale da obezbede bilateralne dogovore sa kompanijama mimo COVAX-a. Za mesec dana otkad su odobrene prve tri vakcine, razvijene zemlje, u kojima živi samo 14% svetskog stanovništva, naručile su oko 85% od ukupno procenjene proizvodnje za 2021 (Ghosh 2020).
Većim delom je to bila kupovina u pretprodaji, pre dobijanja regulatornih dozvola. Od 48 kompanija uključenih u razvoj vakcine protiv kovida-19, njih 13 je ostvarilo pretprodaju već do sredine novembra 2020, obavezujući se na isporuku ukupno 7,5 milijardi doza vakcina, uglavnom razvijenim zemljama, pre vanrednih dozvola. U nekim slučajevima, to se dešavalo čak i pre nego što su završena neophodna klinička ispitivanja (Acharya and Reddy 2021).
Prošle godine potpisana su 44 bilateralna dogovora između vlada (pretežno bogatih zemalja) i farmaceutskih kompanija, dok je ove godine potpisano još najmanje 12. Kanada je naručila desetostruko veće količine od potrebnih – da bi onda tražila vakcine i preko COVAX-a. SAD su naručile 4 puta više. Bogate zemlje sada gomilaju vakcine koje nisu u stanju da distribuiraju na svojoj teritoriji, dok kompanije radije vrše prodaju po bilateralnim dogovorima, jer tako mogu više da naplate nego od COVAX-a. Osnovni elementi dogovora su obično tajni, uključujući cenu vakcina.
Grabež bogatih zemalja znači da će veći deo sveta dobiti bezbedne i odobrene vakcine tek 2022, a u nekim slučajevima ne pre 2024. Sredinom januara 2021, čelnik SZO rekao je da je u trenutku kada je u bogatim zemljama već dato 39 miliona doza vakcine, u jednoj siromašnoj zemlji dato samo 25 doza (ukupno), a 170 najsiromašnijih zemalja nije dobilo nijednu: „Biću otvoren – svet je na ivici katastrofalnog moralnog kraha, a cena će biti plaćena životima u najsiromašnijim zemljama sveta“ (UN News, January 2021).
Neopravdana zaštita intelektualne svojine
Nedovoljna proizvodnja je značajan razlog slabe i nesrazmerne distribucije. Ipak, ova oskudica je potpuno nepotrebna i mogla bi se lako i brzo rešiti. Glavni faktor ograničenog snabdevanja odobrenim vakcinama jesu patentna prava koja farmaceutskim kompanijama omogućavaju monopol na proizvodnju, što dostupne količine vezuje za njihove vlastite kapacitete i nekoliko proizvodnih licenci koje odluče da izdaju drugima.
Patenti se obično smatraju mehanizmom neophodne finansijske nagrade za izum/inovaciju, bez koje se tehnološka promena ili ne bi desila, ili bi bila bitno sužena. Takozvana krupna farmacija – koja je bila i glavni lobi za uključivanje intelektualne svojine u domen Svetske trgovinske organizacije (STO) i pratećih trgovinskih i sporazuma za ekonomsko partnerstvo – tvrdi da razvoj novih lekova zahteva takve podsticaje jer su troškovi izuzetno visoki, a lekovi možda neće biti uspešni čak ni posle višegodišnjih napora.
Međutim, mnoge velike farmaceutske kompanije dobile su državne subvencije koje su većinom, a u nekim slučajevima i potpuno pokrile cenu istraživanja i razvoja vakcina protiv kovida-19. Samo u SAD, 6 velikih kompanija dobilo je preko 12 milijardi dolara subvencija iz javnih izvora za razvoj vakcina (MSF 2021). I vlade drugih bogatih zemalja davale su slične subvencije. Privatne farmaceutske kompanije takođe su imale koristi od prethodnih istraživanja realizovanih iz javnih budžeta (Scientific American 2020), dok im je cena kliničkog ispitivanja bila niža, zbog više neplaćenih volontera za testiranje. ‘Vodeće’ vakcine su možda već dobile ono što bi se moglo smatrati razumnim povraćajem sopstvenih investicija, pa i više. Na primer, mada kompanija Pfizer nije primila subvencije od američke vlade, dobila je narudžbine u pretprodaji za 100 miliona doza u iznosu od 1,95 milijardi dolara (Industry Week 2020). Sem toga, oslanjala se na tehnologiju kompanije BioNTech koja je od nemačke vlade dobila 445 miliona dolara za istraživanja (Bloomberg 2020). Kompanija kaže da je razvoj vakcine koštao 3,1 milijardu dolara (BBC 2020), dok se procenjuje da će prodaja u 2021. iznositi 14 milijardi (Quartz, 2020). Kompaniju Moderna razvoj vakcine koštao je 2,5 milijarde dolara, što je izgleda u potpunosti finansirala američka federalna vlada (USA Today, 2020). Nedavno odobrena vakcina kompanije Johnson and Johnson od američke vlade je dobila subvencije i narudžbinu u pretprodaji za 100 miliona doza, što verovatno pokriva njene troškove (Johnson and Johnson 2020).
Poučan je slučaj vakcine AstraZeneca, naročito zato što se ona zbog niske cene smatra rešenjem za zemlje u razvoju. (Značajne količine ove vakcine proizvodi Serum institut Indije pod ugovorom o saradnji.) Vakcina je u potpunosti razvijena u laboratoriji finansiranoj javnim novcem na Univerzitetu Oksford. Prvobitni model distribucije podrazumevao je platformu otvorene licence, osmišljenu tako da vakcina bude slobodno dostupna bilo kom proizvođaču. Međutim Fondacija Gejts, koja je Oksfordu donirala 750 miliona dolara za razvoj vakcine, ubedila je univerzitet da promeni kurs i potpiše „ekskluzivni ugovor sa kompanijom AstraZeneca kojim su ovom farmaceutskom gigantu data isključiva prava, bez garancija niskih cena“ (Jay Hancock 2020).
Oksford i kompanija AstraZeneca su obećali da neće profitirati na prodaji vakcine, ali detalji ovog obećanja ostali su nejasni. Mada Oksford neće dobijati tantijeme dok traje pandemija, mogao bi ostvariti dobit od patenta, uključujući one koje drži Vaccitech, univerzitetska profitna kompanija.
Za to vreme, AstraZeneca naplaćuje različite iznose za svoju vakcinu različitim zemljama, pri čemu neke siromašnije zemlje plaćaju veću cenu. Evropska unija plaća 3,50 dolara po dozi, Bangladeš 4 dolara, a Južna Afrika i do 5,25 dolara (Politico, 2021). (Skuplje vakcine proizvodi Serum institut Indije.)
AstraZeneca nije jedina sa varijacijama u ceni. Usled međusobnog utrkivanja vlada, ali i tajnosti ugovora, raspon cena raznih vakcina za koji se saznalo do 1. marta kretao se od 2,19 do čak 44 dolara za jednu dozu (UNICEF, Covid Dashboard).
Nedoličan grabež za vakcine izazvan ograničenom proizvodnjom, visoke i različite cene koje utvrđuju privatni dobavljači, neadekvatna snabdevenost većine svetskog stanovništva – sve se to moglo izbeći da je prihvaćen predlog koji su u oktobru 2020. Indija i Južna Afrika uputile Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Predloženo je, naime, odricanje obaveze zaštite patenata i drugih prava intelektualne svojine na proizvode za kovid-19 (MSF, November 2020).
To znači da bi članice STO mogle odlučiti da za vreme pandemije uskrate zaštitu patentima i drugoj intelektualnoj svojini koja se odnosi na kovid-19 lekove, vakcine, dijagnostiku i druge tehnologije, uključujući maske i respiratore. One bi onda lakše sarađivale i u istraživanju i razvoju, transferu tehnologija, proizvodnje, širenju kapaciteta i snabdevanju potrebnim sredstvima.
Većina zemalja u razvoju podržala je ovaj predlog, ali razvijene zemlje su ga u više navrata blokirale u savetu za TRIPS sporazum Svetske trgovinske organizacije (Prabhala et al 2020).1 Zvuči iznenađujuće, jer bi takva suspenzija išla u korist i stanovništvu razvijenih zemalja, budući da bi obezbedila brz pristup većoj količini vakcina. Veća proizvodnja bi smanjila cenu vakcina, što znači uštedu za vlade i poreske obveznike širom sveta.
Blokada predloga u STO usledila je verovatno zahvaljujući uticaju multinacionalnih farmaceutskih kompanija, koje su do sada uspešno sprečile savet za TRIPS da usvoji predlog u 5 odvojenih pokušaja. (Uzgred, i Bil Gejts je odbio da podrži ovaj predlog, Mail & Guardian 2021.)
Reakcije na ovaj predlog u STO podudaraju se sa jazom između globalnog severa i juga. Predlog su blokirale bogate zemlje u kojima se nalaze najveće multinacionalne farmaceutske kompanije, a koje su već obezbedile mnogo više vakcina nego što im je potrebno. (Drugo je pitanje što je većina njih neuspešna u brzoj distribuciji vakcina na svojoj teritoriji, pa sada gomilaju vakcine.)
Neki tvrde da ovaj predlog nije potreban, jer TRIPS sporazum dozvoljava prinudno licenciranje. Deklaracija iz Dohe o sporazumu TRIPS i javnom zdravlju iz 2001. izričito pominje krizu javnog zdravlja kao osnov za izdavanje prinudnih licenci. Prinudna licenca je ovlašćenje koje vlada izdaje trećoj strani za proizvod ili proces zaštićen patentom, a bez izričitog pristanka vlasnika patenta (vidi WTO FAQs). Taj mehanizam omogućava vladama da na svojoj teritoriji ukinu ekskluzivno pravo kojim vlasnik patenta sprečava korišćenje svojih patentiranih izuma. Namera je da se onemogući monopolističko ponašanje, poput ometanja drugih u proizvodnji ili naplaćivanja preterano visokih cena. Uslovi za prinudno licenciranje su ispunjeni u ovoj pandemiji, koja predstavlja krizu javnog zdravlja. Pojedine zemlje, kao što su Čile i Izrael, već su usvojile rezolucije za izdavanje takvih licenci nakon izbijanja pandemije.
Međutim, problem sa izdavanjem prinudnih licenci u pojedinim zemljama u razvoju leži u tome što transfer tehnologije licenciranim proizvođačima nije prinudan. U slučaju farmaceutskih proizvoda, ako je hemijski sastav proizvoda poznat, druge kompanije ga mogu proizvesti na osnovu reverznog inženjeringa. Kada precizna tehnologija za proizvodnju vakcine nije poznata, prinudno licenciranje ima smisla samo ako su vlasnici patenta voljni da tehnologiju učine dostupnom licenciranim proizvođačima. U slučaju vakcina protiv kovida-19, velikim farmaceutskim kompanijama je dovoljno to što opskrbljuju bogate zemlje koje se već takmiče za privilegovan pristup ograničenim količinama vakcina, te nisu naročito zainteresovane da se bave pristupom manjim ili manje opremljenim tržištima. Globalno odricanje od prava bi naravno ometalo interese velikih kompanija.
Stoga je od suštinskog značaja globalna akcija za suspenziju i/ili modifikaciju prava intelektualne svojine u stvarima koje se tiču osnovnih pitanja javnog zdravlja. Kako još uvek nema podataka o trajanju imuniteta od većine vakcina, suspenzija bi mogla biti potrebna u dužem periodu. Takvi izuzeci bi važili ne samo za vakcine, već i za druge tretmane, testove i proizvode u vezi sa pandemijom, što bi moglo biti potrebno tokom nekoliko narednih godina.
Još jedna ideja je „dobrovoljni puling“, predlog Kostarike, koju je podržala Svetska zdravstvena organizacija i formirala Pul za pristup kovid-19 tehnologiji (Covid-19 Technology Access Pool, CTAP). Tako se stvara akumulacija prava na testove, lekove i vakcine sa besplatnim pristupom ili licenciranjem po razumnim i pristupačnim uslovima za sve zemlje. Međutim, do sada je u ovaj pul ušlo samo 40 zemalja (u razvoju), dok se glavni igrači drže po strani. Izostanak međunarodne podrške znači da CTAP neće biti delotvoran u ovoj pandemiji – ali će možda biti važan u nekim narednim krizama javnog zdravlja.
Regulatorne dozvole i javno poverenje
U svetu ima još vakcina sa potencijalom za borbu protiv pandemije i ublažavanje aktuelnih nestašica. Vakcina Sputnik V razvijena u Rusiji, kao i Sinovac i Sinopharm iz Kine, navodno su delotvorne. Postoje i druge vakcine koje su u procesu razvoja u Indiji, na Kubi i drugde. Neke od njih prati zabrinutost zbog neodgovarajućeg testiranja i brzopleto izdatih odobrenja bez neophodnih ispitivanja i drugih procedura. Ali čak i kad se kroz klinička ispitivanja utvrdi da su bezbedne i delotvorne, ove vakcine čekaju nove prepreke do međunarodnog priznanja.
Pretežan razlog je u tome što je proces odobravanja u SZO kalibriran prema vakcinama razvijenim u bogatim zemljama. SZO ima listu ‘rigoroznih regulatornih vlasti’ čijoj kontroli kvaliteta veruje, a koje isključivo pripadaju razvijenim zemljama Evrope, kao i SAD, Kanadi, Australiji i Japanu. Za ostatak sveta, vakcine i drugi lekovi koji čekaju odobrenje važi procedura ‘prethodne kvalifikacije’ – što je mnogo komplikovaniji i duži proces. To značajno produžava vreme odobravanja vakcina iz drugih zemalja.
Na primer, SZO je odobrila Pfizer-BioNTech vakcinu krajem 2020, manje od dva meseca po podnošenju zahteva, zahvaljujući saradnji SZO sa Evropskom agencijom za lekove (EMA). Međutim, ruska (Sputnik) i kineske (Sinovac i Sinopharm) vakcine, za koje su zahtevi za odobrenje podneti pre Pfizer-BioNTech, još uvek nisu dobile odobrenje od SZO (Prabhala and Ling, 2021). Svaka od kompanija koje su razvile ove 3 vakcine može da proizvede do milijardu doza u 2021, a takođe su izdale licence proizvođačima iz zemalja u razvoju.
Tokom pandemije, uobičajeni regulatorni standardi prilično su olabavljeni širom sveta, uključujući razvijene zemlje. Nijedna vakcina protiv kovida-19 nije ni razvijana ni stavljena u promet u skladu sa važećim zahtevima transparentnosti. Čak i ako SZO smatra da su standardi u drugim zemljama manje rigorozni, ipak bi mogla da sarađuje sa nacionalnim regulatornim vlastima kako bi svim kandidatima za vakcinu pružila jednak tretman. S obzirom na globalnu nestašicu koja ljudima u siromašnim zemljama uskraćuje pristup vakcinama, SZO bi trebalo da zauzme proaktivni pristup i omogući globalnu distribuciju takvih vakcina kada one dostignu neke usklađene standarde.
Na taj način bi se mogao izbeći monopol krupne farmacije na vakcine protiv kovida-19, koji omogućava privatno profiterstvo usred zdravstvene krize i ekonomskih neprilika. Pojedine zemlje su već izdale dozvole drugim vakcinama za domaću upotrebu. Tako je do kraja februara 2021. Čile uspeo da vakciniše 17% svog stanovništva, oslanjajući se na uvoz kineske Sinovac vakcine, koja se koristi i u Boliviji, Brazilu, Indoneziji i Turskoj. Nekoliko zemalja je odobrilo Sinopharm, uključujući Ujedinjene Arapske Emirate, Bahrein, Egipat, Jordan, Irak, Srbiju, Maroko, Mađarsku i Pakistan. Sputnik V će se verovatno proizvoditi u više zemalja Evrope, Bliskog istoka, Afrike i Latinske Amerike.
Indija je trebalo da bude primer uspešne proizvodnje i distribucije vakcina protiv kovida-19. Ona ima niz velikih proizvođača, dugu i uspešnu istoriju kampanja imunizacije i, do nedavno, mogla se pohvaliti visokim stepenom poverenja javnosti u vakcine. Ali preterani entuzijazam vlade da promoviše i progura određene kandidate za vakcinu (Covaxin proizvođača Bharat Biotech) pre nego što su završena neophodna klinička ispitivanja pokazao se kontraproduktivnim i urušio poverenje i u Indiji i izvan nje. Sve su brojniji izveštaji o ljudima u Indiji – uključujući zdravstvene radnike – koji odbijaju da prime Covaxin.
To je šteta, jer kad se jednom takvo poverenje izgubi, potrebno je vreme da se ono zaleči i povrati. To utiče i na izvoznu sposobnost Indije. Nedavna anketa kojom je obuhvaćeno 19.000 ljudi iz 17 razvijenih zemalja pokazala je da su vakcine razvijene u Rusiji, Kini i Indiji najniže rangirane u percepciji delotvornosti, tek nešto iznad Irana koji ima vrlo skromnu proizvodnju vakcina (Prabhala and Ling, 2021). Indija je imala i velike probleme u domaćoj distribuciji, nasuprot očekivanjima i prošlim iskustvima u masovnoj imunizaciji.
Pošteno govoreći, većina zemalja se loše pokazala u vakcinaciji, uključujući razvijene koje su zgrabile višestruko više od svog udela iz globalne ponude. Sveukupno, nacionalni programi vakcinacije uglavnom su verna slika globalnih prilika: nejednakost, nepravda i nesposobnost. Takav pristup će samo prolongirati rešenje aktuelne pandemije, dok izaziva sumnje u sposobnost čovečanstva da sarađuje na rešavanju još težih problema koji su pred nama.