Džonsonovo hvalisanje kako će „povratiti kontrolu“ nad Velikom Britanijom biće stavljeno na ozbiljan test. Nevolje Ujedinjenog Kraljevstva tek počinju
U noći 31. januara, bez mnogo pompe, čak i bez odjeka Big Bena, Ujedinjeno Kraljevstvo je zvanično napustilo Evropsku uniju. Nakon gotovo 50 godina članstva u EU i tri godine gorkih podela povodom izglasanog odlaska, ovaj momenat formalnog „iskrcavanja“ je istorijski miljokaz. Ali reći da Britanci konačno „sprovode Bregzit“ – kako je to premijer Boris Džonson ad nauseam izjavio – je beznadežno optimistično. Petak predstavlja početak nove i neizvesne faze Bregzita, a ne njegov kraj.
Britanska vlada i dalje mora da pregovara o svojim budućim odnosima sa EU, što je toliko komplikovan zadatak da mnogi sumnjaju da se može završiti do kraja ove godine, kada ističe još jedan zlokobni rok. Za to vreme, čitava država će biti zaglavljena u čistilištu EU, vezana zakonima i regulativama ovog bloka, ali nemoćna da ih oblikuje. Trgovinske sporazume sa drugim zemljama tek treba iskovati. A kod kuće, otrov bregzitovske podele će istrajavati – a možda i preoblikovati britansku politiku u godinama koje dolaze.
KOŠMAR SE NASTAVLjA
Vestminster se složio sa tim da Briselu plati pozamašnu svotu novca na ime razvoda, ali mimo toga dobar deo njegovih budućih odnosa sa EU ostaje nepoznat. Procene o uslovima za eventualni sporazum uglavnom su ukorenjene u nadama i strahovima analitičara nego u bilo kakvim realnim dokazima. Pesimisti poput Vilijema Kigena – kolumniste Gardijana – predviđaju ekonomsku katastrofu za proizvodnju i poljoprivredu. Vladini zvaničnici nude čerčilovski zvučne najave „osunčanih visina“ pred nama, ali manje su rečiti kada se dođe do detaljnih planova o tome kako urediti kretanje roba, ljudi i usluga.
Prava i pristup globalnim beneficijama 2,7 miliona građana EU koji su odlučili da ostanu unutar Ujedinjenog Kraljevstva ostaju nejasni. Šuška se o usvajanju sistema u australijsko-kanadskom stilu koji bi predviđao imigracione tačke, ali nema objavljenog plana. Dauning strit je iskazao odlučnost povodom napuštanja carinske unije i jedinstvenog tržišta EU, kao i spremnost da upotrebi tu slobodu za zaključivanje novih trgovinskih sporazuma, ubrajajući u to i onaj sa Sjedinjenim Državama. Istovremeno, prema rečima ministra za Bregzit Stivena Barkleja, vlada se nada da će očuvati lak pristup tržištima preko Lamanša sklapanjem trovinskog sporazuma koji bi predviđao „nula tarifa i nula kvota“. Brisel naravno nema nameru da stvara „Singapur na Temzi“, i to na svom pragu, jer bi to bio hiperderegulisani konkurent koji bi podrivao cene i standarde EU u oblastima kao što su prava radnika, zaštita životne sredine i bezbednost hrane. Trgovinski pregovori biće dugi i naporni.
Za London, odugovlačenje znači nevolju. Ukoliko Džonson ne uspe da ispregovara uzajamno zadovoljavajući sporazum sa EU do kraja godine, Ujedinjeno Kraljevstvo će biti otkinuto iz ekonomskih okvira EU, uz sve rizike „tvrdog Bregzita“: tarifni šamari na britanske robe i usluge, poremećeni lanci snabdevanja i hrpe carinske papirologije dok jagode iz Kenta i lale iz Holandije trule u kamionima. Čak i ako taj najgori scenario bude izbegnut, Bregzit će izazvati skupe poremećaje u britanskoj ekonomiji. Štaviše, to se već dešava – prema ekonomistima Blumberga, cena Bregzita trenutno iznosi 170 milijardi američkih dolara, a skočiće na oko 260 milijardi do kraja 2020. – što je više od ukupnog iznosa britanskog učešća u budžetu EU tokom 47 godina članstva. Ironični je obrt sudbine to što će regioni najviše pogođeni gubitkom regionalne pomoći EU, kao i potencijalnim tarifama, biti bregzitaška uporišta centralne i severne Engleske. Ako to nešto znači, Ujedinjeno Kraljevstvo je zaključilo trgovinske sporazume sa nekolicinom zemalja, uključujući Liban, Tunis i Lihtenštajn – ali one će teško moći da kompenzuju gubitak neograničenog pristupa tržištu od 450 miliona ljudi preko Lamanša.
PODRHTAVANjA
No, sporazumi sa Briselom na kraju bi mogli da budu manje naporni od sporazuma koje će Britanija morati da napravi sama sa sobom nakon godina ogorčenosti i konfuzije uoči Bregzita. Britanska politika ima potencijal za transformaciju. Već u decembru su britanski generalni izbori pokazali monumentalne političke promene koje je Bregzit izazvao. Džonson je ušao u kampanju uprkos nezavidnom portfoliju svoje stranke – gotovo deset godina mera štednje pod naizmeničnim torijevskim vladama, sumnjama povodom njegovog neozbiljnog lika i unutrašnjih podela unutar sopstvene stranke povodom Bregzita. I uprkos svemu, trijumfovao je, a torijevci su ostvarili najveću parlamentarnu većinu još od 1987, odnosno dobili su najveći broj glasova još od 1979. godine. Sa druge strane, laburisti su pod Džeremijem Korbinom dobili najmanji broj mesta još od 1935. i pretrpeli četvrti uzastopni poraz. Stranka koja je najstrastvenije mahala zastavom borbe za opstanak u Evropskoj uniji – Liberalne demokrate – izgubila je momentum i vratila se na broj poslanika koji bi jedva ispunio dva londonska taksija.
Za sada, sa postojanom većinom, potpisanim brakorazvodnim sporazumom sa Briselom i opozicionim strankama koje su demoralisane i zbunjene unutrašnjim nadmetanjima za vlast, konzervativna vlada uživa manje-više neupitnu moć u Vestminsteru. Taj uspeh bi mogao da izbledi jednom kada laburisti i liberalne demokrate prevaziđu šok svojih izbornih poraza i dogovore se oko novih vođa – ali bi mogao i da nagovesti trajno političko pregrupisavanje oko dubokih kulturnih podela između mladih i starih, odnosno severa i juga zemlje.
Nakon ubedljive pobede torijevaca, Džonson je priznao da su mu mnoge pristalice bregzita iz redova laburista „pozajmili“ glasove zahvaljujući obećanju da će „sprovesti Bregzit“, pri čemu su neke izborne jedinice po prvi put u generaciji promenile tabore. Da li će ove „upade“ uspeti da pretvori u uporišta, delimično zavisi i od uspeha, tj. neuspeha njegovog kockanja sa jednonacionalnim torijevstvom. Vlada je obećala veće javne izdatke za severnu Englesku, naročito za bolnice, obrazovanje i železnice. Ali takve investicije zahtevaju da prođe mnogo godina, pa čak i decenija, pre nego što počnu da daju vidljive plodove, dok su istovremeno mnogi gradovi na severu suočeni sa budžetskim rupama.
PRIVREMENO PRIMIRJE
Čak i ukoliko javne investicije na kraju unaprede životne uslove u depresivnim severnim oblastima, to neće mnogo doprineti rešavanju kulturnih pukotina koje su u tom regionu, kao i drugde, podsticale glasanje za Bregzit. Duboke podele između kosmopolitskih liberala i socijalnih konzervativaca će opstati, pri čemu će jedna strana prigrliti globalizam, multikulturalizam i otvorenost za društvene promene, dok će se druga povući u nacionalizam, ksenofobiju i prezir prema gubitku tradicionalnih vrednosti (što je sukob koji je delom generacijski, a veoma asocira na debate u savremenoj američkoj politici).
Ti kulturni ratovi bi na kraju mogli da donesu korist Džonsonu, ali to nije zagarantovano. Ukoliko se obećanja bregzitaša ne obistine, a moć, prosperitet i status Ujedinjenog Kraljevstva krenu silaznom putanjom, ljudi bi mogli da izgube iluzije o vladi. I ukoliko nakon Bregzita splasne atmosfera kreirana u proteklom periodu, a politička agenda se pomeri ka tradicionalnim brigama svakodnevnog života, poput zdravstvene zaštite i škola, opozicione partije – naročito laburisti – bi mogle ponovo dobiti podršku u svojim starim uporištima. U takvom scenariju, decembarski izbori će se možda na kraju pokazati kao vanredna devijacija, a ne vesnik dalekosežnog populističkog prestrojavanja.
Potpisivanje sporazuma o napuštanju EU 24. januara bilo je „fantastični momenat, koji konačno ispunjava odluku donetu na referendumu iz 2016. i stavlja tačku na previše godina svađa i podela“, rekao je Džonson. „Građanski rat za Bregzit“ zaista je zaustavljen, makar za sada. Da li će ovo primirje potrajati je drugo pitanje. Većina pristalica ostanka u EU, zagledana u ambis izbornog poraza, prešla je iz poricanja u žaljenje. To bi moglo da se pretvori u bes ukoliko političke i ekonomske posledice napuštanja EU budu katastrofalne, kako pojedinci predviđaju.
Pipa Noris je predavač komparativne politike na Univerzitetu Harvard i koautor knjige Kulturni kontraudar: Tramp, Bregzit i autoritarni populizam
