PISjournal – Sukob između Sjedinjenih Američkih Država, Izraela i Irana oživio je stratešku zabrinutost za koju je Evropa mislila da je počela da prevazilazi.
Nakon godina diskusija o energetskoj tranziciji i nezavisnosti, kontinent se suočava sa jasnom realnošću: njegova ekonomska stabilnost i dalje zavisi od udaljenih energetskih ruta daleko izvan njegovih granica.
U središtu ove stvarnosti je Hormuški moreuz. Ovaj uski prolaz između Irana i Omana svakodnevno prevozi oko petinu svjetskih pošiljki nafte i tečnog prirodnog gasa. To ga čini jednom od najvažnijih ruta u globalnoj trgovini energijom. Svaki poremećaj na tom području odmah utiče na međunarodna tržišta.
Trenutna situacija je već izazvala značajne fluktuacije cijena nafte, što je izazvalo nove zabrinutosti zbog potencijalnih poremećaja u snabdijevanju. Sama pomisao na ograničene brodske rute bila je dovoljna da potrese finansijska tržišta, ističući donosiocima odluka nesigurnu prirodu globalne distribucije energije u vremenima međunarodnih napetosti.
Ranjivost Evrope
Evropa je posebno osjetljiva na ovakve šokove. Uprkos ambicioznim klimatskim politikama i snažnom podsticanju obnovljivih izvora energije, kontinent je i dalje usko povezan sa globalnim energetskim tržištima. Agresija na Iran je ponovo pokazala koliko su evropske ekonomije ranjive na nestabilnost daleko od vlastitih granica.
Veliki dio evropskog uvoza tečnog prirodnog gasa (LNG) dolazi iz Katara, a te pošiljke moraju proći kroz Hormuški moreuz prije nego što stignu do evropskih terminala. U praksi, to znači da energetska sigurnost Evrope ne počinje u Briselu ili Berlinu, već hiljadama kilometara dalje, u Perzijskom zaljevu.
Posljedice ove ranjivosti su već očite. Kako su cijene energije naglo porasle nakon eskalacije sukoba, evropske vlade su požurile da zaštite svoje ekonomije. Neke zemlje su razmatrale smanjenje poreza na gorivo, druge su razmatrale uvođenje poreza na neočekivane prihode energetskim kompanijama, dok je nekoliko vlada razmišljalo o iskorištavanju strateških rezervi kako bi stabilizirale tržišta.
Njemačka, najveća evropska ekonomija, čak se pridružila međunarodnim naporima za oslobađanje hitnih rezervi nafte kako bi se smirila globalna tržišta.
Ove akcije mogu ublažiti trenutni pritisak, ali ne mogu riješiti dublji strateški problem s kojim se Evropa sada suočava.
Granice diversifikacije
Tokom protekle decenije, evropski kreatori politike fokusirali su se na smanjenje ovisnosti o ruskoj energiji. Poticaj za diversifikaciju ubrzao se nakon rata u Ukrajini, pri čemu je EU povećala uvoz tečnog prirodnog plina (LNG), investirala u obnovljive izvore energije i promovirala energetsku efikasnost u cijeloj regiji.
Međutim, trenutna kriza pokazuje da sama diversifikacija ne može eliminirati geopolitičke rizike. Energetska tržišta ostaju globalna i međusobno povezana. Poremećaj u jednom području može smanjiti snabdijevanje širom svijeta, što dovodi do rasta cijena bez obzira na to odakle energija u konačnici dolazi.
Hormuški moreuz jasno demonstrira ovu situaciju. Čak i ako Evropa smanji svoju ovisnost o određenim dobavljačima, ona se i dalje oslanja na sigurno funkcionisanje globalnih pomorskih ruta koje podržavaju međunarodnu trgovinu.
Na ovaj način, rat u Iranu otkriva širu stratešku istinu: zelena tranzicija Evrope može smanjiti dugoročnu ovisnost o fosilnim gorivima, ali ne može odmah zaštititi kontinent od geopolitičkih energetskih šokova.
Nova geografija sigurnosti
Implikacije se protežu i izvan energetskih tržišta. Kriza pokazuje kako sigurnosni pejzaž Evrope doseže daleko izvan kontinenta.
Decenijama su SAD bile glavni zaštitnik pomorske sigurnosti u Zaljevu, pomažući u osiguravanju sigurnog prolaza energetskih pošiljki kroz Hormuz i druge ključne rute. Ali kako se globalna dinamika moći mijenja, Evropljani se suočavaju sa sve većim pitanjima o vlastitim strateškim odgovornostima.
Osiguravanje sigurnosti kritičnih trgovinskih ruta možda više nije udaljeno pitanje kojim se bavi samo Washington. Za Evropu to postaje pitanje ekonomske stabilnosti i strateške otpornosti.
Nedavne diskusije među evropskim liderima o raspoređivanju pomorskih snaga i sigurnosnoj saradnji oko Zaljeva odražavaju ovu rastuću svijest.
Rat u Iranu bi stoga mogao biti više od samo regionalnog spora. On bi mogao signalizirati trenutak kada će Evropa početi prepoznavati da njen prosperitet zavisi od stabilnosti udaljenih područja i sigurnosti globalnih trgovinskih ruta.
Zelena tranzicija Evrope će sigurno promijeniti energetski pejzaž kontinenta u narednim godinama. Obnovljivi izvori energije će rasti, potražnja za fosilnim gorivima će polako opadati, a nove tehnologije će transformisati energetske sisteme. Ipak, put do te budućnosti je i dalje dug.
Do tada, ekonomska stabilnost Evrope će i dalje biti povezana s globalnim energetskim koridorima, uključujući i one koji prolaze kroz jednu od najnestabilnijih regija svijeta. Hormuški moreuz stoga nije samo udaljeni morski prolaz. Za Evropu, on je vitalna žila kucavica.
