Srboljub Peović
Zbog čega ratuju Izrael i Palestina?- Izraelci i Palestinci su ovih dana u fokusu svetske javnosti zbog sukoba koji je izbio oko jedne četvrti u Jerusalimu. Međutim, šta stoji u pozadini svega?
Tokom poslednjih nedelju dana tenzije u Jerusalimu su se usijale. U medijima se moglo pročitati da su se Izraelci i Palestinci sukobili oko izvesne četvrti u Jerusalimu, da su nastupili sukobi u džamiji Al Aksa i da je usledilo ratovanje između izraelskih snaga i pripadnika Hamasa.
Naizgled mali povod doveo je oblast Izraela/Palestine do ponovnog usijanja.
Šta je posredi?
Kratki istorijat
Oblast Istočnog Jerusalima koja se zove Šejh Džarah prostire se na dva brda koja deli usek jedne rečice. Donji deo ove oblasti čine džamija i turbe čoveka po kome se ova oblast naziva – šejh Husamudin al-Džarahi, poznat jednostavnije kao šejh džarah (doslovno: starac hirurg). On je, prema lokalnoj tradiciji, bio iscelitelj sultana koji je u Evropi ostao upamćen kao Saladin. Uz njih, tu se nalazi i američki hotel, originalno rezidencija osmanskog paše. Hotel je ostatak nekadašnje Američke kolonije, koju je osnovala grupa američkih (i švedskih) hrišćanskih misionara. Na severnom brdu, ili Gornjem delu, nalazi se nekoliko vila i stranih konzulata, koji su tu opstali posle 1967. Tu se nalazi i skup rezidencija pet najuticajnijih arapskih porodica osmanskog i britanskog Jerusalima. Središnji deo ove oblasti, sama dolina reke Nar ili Kedron, jeste dom palestinskih porodica o čijoj se sudbini sada odlučuje.
Sama dolina bila je posebno zanimljiva jevrejskim doseljenicima, jer središnje mesto u njoj zauzima grob za koji se verovalo da pripada Simeonu Pravednom, jevrejskom visokom svešteniku iz antičkih vremena. Danas je poznato da je to, zapravo, grobnica jedne rimske matrone, ali je u pozno osmansko vreme bila svetinja za pripadnike svih triju vera.
Pravo na vlasništvo nad ovom zemljom polaže grupa Izraelaca na osnovu dokumenta iz 1885, kojim su od osmanskih vlasti navodno dobili pravo da izgrade četiri kuće i obrađuju okolnu zemlju. U međuvremenu je još nekoliko sličnih dokumenata ugledalo svetlost dana. Budući da se neretko nalaze u međusobnoj protivrečnosti, pitanje autentičnosti i verodostojnosti ovih dokumenata nije rešeno. Kartograf Halil Tufagdži je 2010. pred izraelski sud izneo dokument koji negira valjanost pomenutog dokumenta iz 1885, ali je sud odbio da ga prihvati kao dokazni materijal. Osmanski popis iz 1905. pokazuje da je Šejh Džarah imao ubedljivu muslimansku većinu.
U ruke britanske uprave Palestina je prešla već posle Prvog svetskog rata, iako joj je formalno pravo na mandat priznato tek 1923. od strane Društva naroda. Posle britanskog povlačenja, definitivne pobede Izraela u sukobima 1947-1949. Istočni Jerusalim našao se pod upravom Kraljevine Jordan. Tokom rata veliki deo starih arapskih porodica proteran je iz ove oblasti (u sklopu proterivanja oko 750.000 Palestinaca u procesu poznatom na arapskom jeziku kao Nakba – doslovno katastrofa). Postigavši dogovor sa Agencijom Ujedinjenih nacija za pomoć palestinskim izbeglicama, jordanske vlasti su 1956. u ovu oblast naselile 28 izbegličkih porodica. Većina porodica potpisala je 1960. ugovor sa jordanskom vladom, odričući se izbegličkog statusa u zamenu za pravo vlasništva nad kućama i zemljom nakon roka od tri godine. Ovaj prenos vlasništva jordanske vlasti nikada nisu ispunile.
Pobedom u Šestodnevnom ratu (1967), izraelske vlasti zauzele su i Šejh Džarah. Oblast se našla pod izraelskom vojnom okupacijom, a Ujedinjene nacije su brojnim rezolucijama negirale pravo Izraela da te posede okupira. Prema međunarodnom pravu, Izrael nema nikakvu vlast nad tom teritorijom. To, međutim, nije promenilo ništa na terenu: Izrael je dodatno proglasio aneksiju Istočnog Jerusalima 1980.
Zakon, usvojen 1970. godine, omogućio je da svaki građanin Izraela položi pravo na zemlju za koju može dokazati da su je njegovi preci držali i pre proglašenja izraelske države (1948). Nasuprot tome, Palestincima nije dozvoljeno da polažu pravo na zemlju koju su posedovali pre 1948. Pozivajući se na taj zakon, izraelske vlasti su 1972. donele odluku da se pravo vlasništva zemlje prevede na dva jevrejska udruženja, koja su navedena prava 1990. prodala firmi Nahalat Šimon Internešnel, koja nema nikakve veze sa onima koji su 1885. navodno dobili pravo na vlasništvo nad zemljom u Šejh Džarahu.
Tokom 1970-ih i 1980-ih Izraelci su, uz pomoć države, neprestano zahtevali obnovu svojih prava. Ugovor između pravnih zastupnika palestinskih porodica (koji nisu konsultovali rečene porodice) i izraelske države postignut je 1982. Palestinske porodice dobile su status zaštićenih stanara: dok su uredno plaćale zakup izraelskim porodicama kojima je priznato pravo vlasništva oni nisu mogli biti isterani iz svojih kuća. Gradske vlasti su sredinom 1980-ih donele plan po kom je veliki deo Šejh Džaraha proglašen javnim prostorom, tako da su zakonski onemogućeni gradnja ili proširenje objekata, ali i značajnije renovacije.
Međutim, palestinske porodice nisu plaćale zakup, a i značajne rekonstrukcije su vršene na kućama u međuvremenu. Tokom 1991. palestinske porodice optužile su rečene pravne zastupnike da su falsifikovali njihove potpise na dokumentima iz 1982.
Deo porodica iseljen je 2002, tokom izraelsko-palestinskog ratovanja poznatog kao Druga intifada (2000-2005). Još četiri porodice isterane su 2008, 2009. i 2017. Inicijativa 57 porodica iz ove oblasti, koje su zahtevale da im se priznaju vlasnička prava, odbijena je 2010. Simbolički, odbijena je i inicijativa velikaške porodice Al-Husejni, koja je imala nameru da na povraćenoj imovini sagradi Centar izraelsko-arapskog pomirenja.
Izraelska politika naseljavanja sa ciljem održavanja „demografskog balansa“ u gradu započela je odlukom tadašnje izraelske predsednice vlade Golde Meir, da bi bila intenzivirana od 1990, kada je tadašnji ministar građevine Arijel Šaron počeo da gradi izraelska naselja unutar prethodno porušenih palestinskih četvrti. Današnji rezultat te situacije je da oko 225.000 Izraelaca živi u Istočnom Jerusalimu pod neprestanom zaštitom vojske i policije. Oko 140.000 Palestinaca je, u međuvremenu, potpuno odsečeno od pristupanja drugim četvrtima grada.
Kulminacija sukoba
Izraelski sud je doveo pitanje porodica Šejh Džaraha do kulminacije ove godine. Naređeno je da šest porodica napusti oblast 2. maja, a još sedam do 1. avgusta. Odluka je već u februaru bila zapažena zbog zalaganja palestinskog pesnika i aktiviste upravo iz Šejh Džaraha, Muhameda al-Kurda. Ipak, prava eskalacija počela je u aprilu, tokom hidžretskog meseca Ramazana.
Izraelska policija je 12. aprila blokirala pristup Damask kapiji, gde se obično muslimansko stanovništvo okuplja tokom rečenog meseca. Na prvi petak meseca Ramazana (16. april) izraelske vlasti ograničile su broj vernika koji sme ući u džamiju Al Aksa, najveću islamsku svetinju grada. U narednim danima po društvenim mrežama pojavili su snimci gde gnevni Palestinci tuku rabine ili ortodoksne Jevreje, što je izazvalo demonstracije izraelske desnice po gradovima.
Nasilje se iz samog Jerusalima proširilo i na jug, na Pojas Gaze: 23. aprila militantne organizacije Palestinaca ispalile su rakete, da bi izraelska vojska uskoro odgovorila gađajući položaje Hamasa (koji vrši faktičku vlast u ovoj oblasti). Dodatne tenzije izazvala je vest da je Mahmud Abas, predsednik Palestine i predsednik Fataha (koji vrši vlast na Zapadnoj obali reke Jordan), najavio 1. maja da će godinama iščekivani izbori biti odloženi: rivalski Hamas odmah je optužio Izrael da potpomaže raspad Palestine.
Glavni talas nasilja, koji još uvek traje, otpočeo je 6. maja uveče, posle masovnih palestinskih protesta. Dok su Palestinci u Šejh Džarahu držali iftar (večernji obrok nakon gladovanja tokom dana zbog Ramazana) na otvorenom, nastojeći da zaštite lokalne porodice od isterivanja, jevrejski naseljenici postavili su sto prekoputa, u čemu ih je podržao Itamar ben-Gvir, vođa ekstremne desnice. Usledile su provokacije i nasilje. Lokalni izvori tvrde da su jevrejski naseljenici nosili oružje i sa njim se šetali po ulicama.
Narednog dana, kada se obeležava poslednji petak meseca Ramazana (Džumatu ‘l-vida), izraelska policija okružila je džamiju Al Aksa, izazvavši sukob sa ljudima koji su se u džamiji i oko nje molili. Prema izjavama izraelskih zvaničnika, policijsko zaposedanje položaja oko džamije je odgovor na nasilje koje su Jevreji doživeli moleći se kod Zida plača. Tokom naredne noći, kada muslimani obeležavaju praznik Lejletu ‘l-kadr, sukobi su se nastavili. Preko 400 Palestinaca povređeno je u ovim sukobima.
U toku 9. maja pristigle su vesti da je izraelski sud odložio izvršenje naloga za iseljenje za 30 dana. No, točak nasilja je već pokrenut i palestinski komentatori ocenili su ovu odluku kao pokušaj odlaganja kako bi podrška palestinskom pitanju splasnula do konačnog izvršenja.
Militantne grupe u Gazi ispaljivale su rakete protiv izraelskih položaja. Sukobi su se proširili u svim gradovima sa mešovitom populacijom. Hamas je dao rok izraelskoj vladi da do 10. maja naredi policiji da napusti položaje oko džamije Al Aksa. Čim je rok istekao, Hamas je započeo raketiranje izraelske teritorije (između ostalog nateravši čak i izraelsku skupštinu – Kneset – na evakuaciju), nakon čega je izraelska vojska odgovorila kontramerama, pogodivši oko 600 ciljeva u oblasti Gaze.
Predsednik vlade Benjamin Netanjahu tako je bio primoran da 11. maja prvi put posle 1966. proglasi vanredno stanje na delu teritorije (u gradu Lodu, nedaleko od Tel Aviva). U međuvremenu je srušena najviša zgrada u Gazi, gde su bili stanovi civilnog stanovništva, ali i raketni položaj Hamasa. Izraelski predsednik Ruven Rivlin okarakterisao je sukobe u Lodu kao pogrom Jevreja. U momentu dok se ovaj tekst piše (13. maj), na društvenim mrežama kruže slike gde su navodno palestinske kuće u mešovitim sredinama obeležene znacima na zidovima i vratima, i šire se glasine o mogućem napadu izraelskih snaga na stanovništvo u Lodu.
Sa mnogo ozbiljnije strane, izraelska vojska saopštila je da će tokom dana biti razmotreni planovi za invaziju na Pojas Gaze. Tokom večeri 12. maja Benjamin Netanjahu informisao je vladu da je odbio Hamasovu ponudu za primirje, a 13. maja saopšteno je da se razmatraju različiti planovi za invaziju na Pojas Gaze. Tokom ove večeri stigle su i vesti da su se izraelske kopnene snage nagomilale na administrativnoj liniji prema Pojasu Gaze. Izraelski mediji javili su i da su u međuvremenu tri rakete, navodno iz palestinskih prihvatnih centara u Libanu, ispaljene na sever izraelske teritorije. Američki predstavnici u Savetu bezbednosti UN blokirali su sazivanje još jednog sastanka, koji je trebalo da se održi 14. maja. Sve se čini da će ovi, još ograničeni, sukobi vrlo brzo eskalirati u pravi rat.
Međunarodne reakcije
Evropska unija, koja je inače najveći trgovinski partner obema stranama, pozvala ih je na smirivanje sukoba. Tužilac Međunarodnog krivičnog suda Fatu Bensuda izrazila je zabrinutost zbog mogućnosti da su počinjeni ratni zločini u trenutnom sukobu. Arapska liga i Organizacija islamske saradnje osudile su izraelske operacije.
Pogled trenutne američke administracije najbolje se oslikava u izjavi predsednika Džozefa Bajdena da „Izrael ima pravo na samoodbranu i zaštitu stanovništva“. Američka delegacija u Savetu bezbednosti UN blokirala je donošenje rezolucije kojom bi se vlada Izraela pozvala na obustavu naseljavanja na palestinskoj teritoriji. Šef nemačkog Saveznog ureda za štampu i informisanje Štefen Zajbert dao je u ime kancelarke Angele Merkel veoma sličnu izjavu američkoj, dok je ministar spoljnih poslova Hajko Mas optužio Hamas za eskalaciju sukoba.
Ruska vlada pozvala je izraelske vlasti da prekinu sa daljim naseljavanjem palestinskih oblasti. Sergej Lavrov, ruski ministar spoljnih poslova, pozvao je na ponovno sazivanje tzv. Bliskoistočnog kvarteta diplomata Rusije, SAD, UN i EU, koji od 2002. neuspešno pokušava da formuliše trajnije rešenje u izraelsko-palestinskom sukobu. Kina je pozvala obe strane na uzdržavanje od daljih sukoba
Egipatske vlasti osudile su izraelsko okruživanje džamije Al Aksa, ponudivši posredništvo u pregovorima zajedno sa katarskim partnerima. Iranske vlasti nazvale su izraelsko postupanje kriminalnim, dok je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan otišao toliko daleko da je Izrael nazvao terorističkom državom. Čini se da su trenutno ruski i turski stavovi prema ovoj krizi veoma bliski, i da postoji mogućnost eventualne saradnje. Vlasti u Saudijskoj Arabiji takođe su osudile proterivanje palestinskog stanovništva.
Nova Nakba?
Prema trenutno poznatim brojevima, poginulo je oko 109 osoba u Pojasu Gaze, a sedmoro u ostalim oblastima. Broj povređenih je oko 500. Perspektiva daljeg sukoba je daleko strašnija: Pojas Gaze je jedna od najgušće naseljenih oblasti na svetu, gde na oko 365 kvadratnih kilometara živi 1,85 miliona stanovnika. Uz to, ne treba zaboraviti da se broj palestinskih izbeglica na palestinskim i okolnim teritorijama procenjuje na oko šest miliona. Okolne države ulagale su i ulažu neverovatne napore, uz značajnu pomoć međunarodnih organizacija, da ovolike brojeve izbeglica smeste na svojoj teritoriji i obezbede im kakav-takav život.
Ovakva atmosfera ratovanja i etničkog nasilja pogoduje samo ekstremnim strujama na obema stranama, tim pre što su događaji vezani za izbore aktuelni i kod jednih i kod drugih: dosadašnji izraelski predsednik vlade Benjamin Netanjahu izgubio je mandat od nešto umerenijeg Jaira Lapida (čija je porodica inače iz Novog Sada), dok se vođe Hamasa bore za političku prevlast među Palestincima sa vođama Fataha. Oni koji podstiču eskalaciju sukoba sada lako mogu snositi odgovornost za izazivanje regionalnog rata na Bliskom istoku – dovoljno je setiti se kako su naizgled izolovani protesti u Tunisu doveli do tzv. Arapskog proleća i krvavih ratova, koji traju i danas.
Svakog 15. maja Palestinci se sećaju Nakbe i progona iz svojih domova. Ostaje nada da će jedina zajednička stvar između današnjih događaja i Nakbe biti ovo neprijatno hronološko podudaranje. Ne postoji porodica između Plave linije i Peščanog sata koja je zaslužila da ne provede mirno ovu noć.