Filip Sandner
PISjournal-Još nijedan brod sa ukrajinskim žitaricama nije stigao do Afrike od podizanja blokade Crnog mora. Na istoku Afrike gladuje blizu sto miliona ljudi.
Dvadesetak brodova je krenulo iz ukrajinskih luka od podizanja blokade Crnog mora krajem jula. Krcati kukuruzom, suncokretovim uljem i prije svega pšenicom, ovi brodovi su tračak nade za svijet koji gladuje.
Prevashodno je pogođen hronično sušni istok Afrike gdje glad ugrožava živote 89 miliona ljudi, prema podacima UN. Tamo godinama nema padavina, u toku je najveća suša u posljednje četiri decenije.
No do sada je samo jedan od brodova sa ukrajinskim žitaricama krenuo put Afrike. Brod „Brave Commander“ kontrolisan je u Istanbulu, a potom bi trebalo da odnese 23.000 tona pšenice u Džibuti i Etiopiju.
Transport organizuje i plaća UN-ov Svjetski program za hranu .
„Pokušavamo da opskrbimo ljude koliko god može“, kaže za DW Martin Frik, direktor programa za Njemačku, Austriju i Lihtenštajn. „Imamo premalo novca, premalo namirnica, ali pokušavamo da napravimo prioritete i prvo pomognemo onima koji su akutno pogođeni.“
Frik kaže da otvaranje Crnog mora mnogo pomaže. „Kako se to bude normalizovalo, tako će prateći troškovi padati. Recimo za osiguravajuća društva koja su nervozna kad su ugrožene trgovačke rute.“
Prema našem sagovorniku, pokretanje brodskog prevoza je oborilo cijene za deset odsto, ali one su i dalje 16 odsto više nego prošle godine.
Afrika zavisna od Rusije i Ukrajine
No, kako to da je tek tri sedmice od otvaranja Crnog mora jedan brod krenuo u Afriku? Zašto su prethodno isporuke ukrajinskih žitarica dobili Turska, Italija, Irska i Kina? Na to se nudi jednostavan odgovor – te porudžbine su starije, a ugovora se mora držati.
Otkako su Kijev i Moskva dogovorili siguran koridor kroz Crno more – uz kontrole u Turskoj – čule su se optužbe da Rusija krade ukrajinsko žito i izvozi ga kao svoje.
Kako za DW kaže agroekonomista Štefan fon Kramon-Taubadel, moguće je tehnički utvrditi porijeklo pšenice, ali to je spor i skup proces. „To bi usporilo trgovinu u vrijeme kad je cilj da se žitarice što brže izvezu iz crnomorskog regiona tamo gdje su neophodne“, kaže on.
Kako dodaje, ljudima u Africi na kraju je svejedno da li je pšenica ruska ili ukrajinska.
Na kontinentu sa milijardu ljudi je uzgoj sopstvene pšenice skoro nemoguća misija. Ali, neke pouke se mogu izvući. „Koliko god podržavamo globalnu trgovinu, uvijek bi trebalo da imamo više različitih partnera“, kaže Nonsedo Vutula, stručnjak za međunarodnu trgovinu iz Kejptauna.
Ukrajinska pšenica pokrivala je16 odsto afričkih potreba, a neke zemlje su svo žito uvozile iz Ukrajine i Rusije. „To je posebno afričke zemlje učinilo ranjivim“, dodaje Vutula.
O dugoročnim rješenjima tek treba misliti, ali sada pomaže samo jedno – da što prije što više brodova iz Crnog mora stigne do Afrike.
